- Ko to tamo zeva - 30. May 2024
- Od juga Srbije do severa Švedske - 25. Mar 2024
- Zaplanje ili bujanje korova - 18. Aug 2023
„Sliku tvoju ljubim.”
Pantelija Panta Radivojević
Ambasador je naziv za nekoga, ili nešto, što predstavlja opunomoćenog poslanika najvišeg ranga. Tako postoje ambasadori koji predstavljaju jednu zemlju u drugoj, živa stvorenja i predmeti koji su izuzetni primerci svoje vrste, ali i oni koji su oličenje gluposti i svakojakih nepodopština.
U našem gradu postoji jedan takav predstavnik naših sklonosti. Na mestu današnjeg hotela Ambasador nekada je bio hotel Orijent. Njegovo zdanje, inače arhitektonski prikladno okolnom ambijentu, srušeno je 1960. godine da bi na njegovom mestu bio izgrađen grandiozni Dom sindikata, ponos socijalističkog napretka i tada najviši objekat u Nišu. Međutim, kako ovaj ambiciozni projekat nikada nije dovršen, zgrada je dugo godina predstavljala ruglo samog centra grada, da bi mu se, od 1968. godine, promenila namena od ideološke u ugostiteljsku. Ali kako mu ni to nije mnogo pomoglo, novi hotel, zbog nerentabilnosti, biva zatvoren 2013. godine. Nedavno je obnovljen i ponovo otvoren, a njegovo pročelje, visoko 62 metra, sada krasi lik aktuelnog predsednika.
Veliki poster – mali narod
Prođu ljudi, pa zastanu… Dobronamerni se čude takvom iskazivanju poštovanja, a zlonamerni se podsmevaju toj i tolikoj „ljubavi”. Oni uvek spremni nešto da brane spremno odgovaraju: „Ako je Tito sa njegovog balkona nekada mogao da drži govor valjda sada sa njega može da se osmehuje i aktuelni predsednik”.
I tako prepucavanja ne prestaju, ali ozbiljni ljudi, spremni svetu da predstave i one mračne strane politike, kažu da svako veličanje vođe umanjuje samopoštovanje i samosvest naroda, nacije i čitave zajednice. U takvim okolnostima ljudi se ponašaju kao nedorasli članovi porodice o kojima bi trebalo drugi da brinu… Zbog toga je onda veoma lako uspostaviti diktatorske režime. S jedne njihove strane su oni koji brigu (i odgovornost) za svoje živote olako prepuštaju drugima, a sa druge su autoritarni vladari koji bi da artikulišu (da budu autori – stvaraoci) sveukupnog društvenog života, ali isključivo prema vlastitim zahtevima i vrednostima. Ipak, „…Sebičnost i ljubav prema sebi daleko su od toga da su identične, one su u stvari suprotnosti. Sebična osoba ne voli sebe previše, nego premalo; zapravo, ona sebe mrzi.” (E. From, 1989: 122.)
Moć bez ljubavi
U kakvom odnosu su takve osobe onda sa drugim ljudima? To znamo i osećamo: a ima li veće nepravde od one koju može da stvori moć bez ljubavi i duše? Mada, kako bi rekao Karl Jasper, inače profesor filozofije iz Bazela i svojevremeni dobitnik međunarodne nagrade za mir, retko kada zločinačka vlast, kao i zločinačka država, ne pada na pleća čitavog naroda. U svom nevelikom, ali značajnom, delu Pitanje krivice, koje je objavio 1946. godine, kao svoj razračun sa nemačkim nacizmom, on piše: „Znati da si odgovoran prvi je pokazatelj buđenja političke slobode.” (K. Jasprs, 1999: 62.) „Ako ne uradim sve što je u mojoj moći da ih sprečim, i sam sam delom kriv.” (Isto: 22.)
Da li to ne znaju oni sa vrha naše političke scene pa neumorno trube kako su sadašnji protesti politički, a ne samo ekološki. Elementarno poznavanje politike nedvosmisleno kazuje da je koren te reči u starogrčkoj reči – polis, koja označava grad državu. Dakle, sam pojam je višeznačan i obuhvata sva dešavanja u državi: od rađanja dece, cene hleba, komunikacija, medija, prinosa, konsenzusa, kursnih listi… „S druge strane, idiot je takođe grčka reč koja označava privatnog čoveka, iz nižih slojeva naroda, koji nije upućen u državne poslove, i koji nema u njima učešća” (Vujaklija, 1966: 331).
Pa zašto se onda naši politički lideri toliko uzrujavaju kada se građani interesuju za politiku i aktivno žele u njoj da učestvuju? Zbog toga što bi bezgranično za njih da se žrtvuju, dajući im više prostora za zabavu i za pesmu, poput one Pantelije Pante Radivojevića iz Resnika, koju je spevao kada mu je ljubav Milena otišla na rad u Nemačku i otuda mu poslala svoju fotografiju.
„Stalno gledam tvoju sliku,
A grudi mi vatrom gore,
Tvoje usne nasmejane,
Samo što ne progovore.”
Ali kako reče dobri, stari Sofokle u Antigoni: „Nije polis ono što služi jednom čoveku”.