- Ko to tamo zeva - 30. May 2024
- Od juga Srbije do severa Švedske - 25. Mar 2024
- Zaplanje ili bujanje korova - 18. Aug 2023
„Posedovao je taštinu nadarenog, ali ne i pozvanog.”
H. Hese
Bila negde jedna zemlja i u njoj dva princa. Jednog prozvaše Srbožder, a drugog Srboljub.
Prvi je važio za pametnog, beše najbolji student prava u svojoj generaciji, govorio je strane jezike, a od ruke mu je išlo i u brojnim političkim igrama. Ali, Srbožder nije baš bio zadovoljan svojim narodom. Nisu sa zahvalnošću prihvatali njegove darove. Bog im dao sve uslove da uživaju, ali im je pamet oduzeo, zaključio je Srbožder. Jer, njegov se narod zainatio i hteo da sačuva svoje njive, šume, livade, voćnjake i izvorske vode, a ceo normalan svet, mišljaše Srbožder, lepo živi od industrije, elektronike, od rudnika, jede konzerviranu hranu i pije gazirane sokove. Što bi rekla moja, već više puta citirana, Baba Sika: „Budaletine, i to ti je!”
Onaj drugi princ, Srboljub, vidi čuda, voleo je svoj narod. I on, taj princ, beše najbolji, ali ne u političkim igrama, već u igri sa lopticom i reketima. I on govoraše mnogo stranih jezika i po njemu se nadaleko proču ta zemlja. Srboljub je znao da u njegovom narodu ima svakojakih, ali i mnogo onih dobre duše. Između igre sa lopticama i reketima, on je mnogo čitao i često citirao gruzijskog pisca, koji napisa: „Po mojem mišljenju, duša, to su misli čovekove mašte…” (Dumbadze Nodar, Kukarača, Reč i misao, 1986, str. 47)
Eto, u toj zemlji narod se iznenada prepustio mašti na volju i ne htede da prihvati darove Srboždera i njegove omiljene „dobre vile” i brižne drugarice, koju su tek reda radi zvali premijerka. Potpisala je ta „dobra vila”, bez njihovog pristanka i znanja, nekakve ugovore sa prekookeanskim moćnicima. A u tim ugovorima, na njihovoj zemlji, i to onoj najplodnijoj, ovi bi da kopaju rudu, da buše, da zasipaju, truju, zagađuju… I tu je trebalo veselo i poletno da radi mladež te srećne zemlje sa dva princa. To će, toj mladeži i njihovim potomcima obezbeđivati zarade, i s njima će moći da kupuju flaširanu uvezenu vodu (jer čiste vode više neće biti) i piju uvezene sokove (jer zdravo voće tu više neće rasti). I tako će ta mladež biti ponosna, jer više neće primati jednokratnu pomoć od sto evra, a i ostaće večito mlada, jer rudnik litijuma joj neće garantovati ni vazduh, ni vodu, ni zdravo voće, pa ni životni vek duži od onog bolivijskih rudara – 30 godina.
Koga to još zanima? Uostalom, neka o nečemu brinu i budući naraštaji. Jer, napredak nema cenu i ako neko želi da ima najviši ekonomski rast u Evropi nešto bi moralo i da žrtvuje. Pa neće se valjda, kao u nekim davnim, mračnim vremenima, uglednim građanima oduzimati nelegalno stečeni stanovi, imanja i džipovi?
I tako, dok je Srbožder bio stalno pritisnut brigama i crven u licu premišljao o sudbini svoga naroda koji neće plodove dragocene rude, već plodove svojih voćnjaka, Srboljub je pokazivao priličnu neozbiljnost. On se od jutra do sutra igrao reketom i lopticom i otvarao boce šampanjca nakon pobeda. I baš kad je trebalo da ostvari jednu od najvećih pobeda, isteraše ga iz zemlje iz koje su u njegovu došli posednici krupnog kapitala, spremni da ulažu u rudnik. Rekoše mu: ti nećeš da se vakcinišeš, a mi našu zemlju branimo od takvih, mi smo dosledni! Ako naša policija pendrekom po leđima kažnjava građanina bez maske, zašto se onda taj sistem ne bi suprotstavio jednom pripadniku teniske elite, makar on bio i Srbin, zaključiše u toj državi. Istina, niko nije pitao Srboljuba da li bi mu ta vakcina narušila zdravlje, jer taj bi gest bio dokaz dobre volje i toga da je ta zajednica, zaista, uzoran primer savremene civilizacije.
Ostala je sumnja: da li je marš iz Srbije australijskom Rio Tintu, proizveo marš iz Australije Srboljubu?
Pa, neka je ovo bajka i plod puke mašte, ali kako reče Gabrijel Garsija Markes: „Ne možete mi, na vašu veliku žalost, zabraniti da mislim”. Misao može da bude progresivna, destruktivna, ispravna, ili pogrešna, ali je najslobodnija tvorevina ljudskoga duha. Zbog toga bi svako zdravo društvo moralo da omogući prostor slobodnoj razmeni misli. Sa onima koji tuđe misli nekritički usvajaju, moćnici uspešno manipulišu i vladaju jer „Nije najveća budala je onaj koji ne umije da čita, nego onaj koji misli da je sve ono što je pročitao istinito.” (I. Andrić) Kao ozbiljne prestupnike, trebalo bi sankcionisati one obrazovne institucije, naučne kadrove i javne servise koji umesto kritičke svesti, znanja i verodostojnih informacija pothranjuju i šire propagandu i poltronsku klimu. Jer, „Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe nego ni svoju sopstevnu korist od očigledne štete.” (I. Andrić)