- Ko to tamo zeva - 30. May 2024
- Od juga Srbije do severa Švedske - 25. Mar 2024
- Zaplanje ili bujanje korova - 18. Aug 2023
„Ja sam onakav kakvog me želite.”
L. Pirandelo
Neko će pitati kakva je sličnost Luiđia Pirandela, pisca drame apsurda, poreklom sa Sicilije, dobitnika Nobelove nagrade, sa Radivojem Lolom Đukićem, srpskim komediografom iz Smedereva? Većina bi rekla mala, a veliki i umešni tvorci našeg svakodnevlja verovatno bi autoritativno tvrdili da ta dva dramaturga nemaju ničega zajedničkog. E, pa, nije baš tako.
Zašto? Zbog toga što obojica pišu o uplašenom, malom čoveku i o pasivizujućem duhu palanke, a i o onima koji svoju glad za novcem i prestižom nikako da utole. O onima koji već godinama unazad, gradeći puteve, bolnice, saobraćajnice, fontane, kružne tokove, trgove, mnogo uspešnije ugrađuju milionske procente za svoje bankovne račune.
O onima koji traže razumevanje i saosećajnost za „muke i napore” da penzionerima povećaju penzije pet posto iliti dve do tri hiljade dinara, dok preko posrednika i na ime daljih tetki na svoj imovni konto upisuju luksuzne stanove ili apartmane po planinskim centrima. O onima koji su došavši na visoke pozicije, te osvojene fotelje učvrstili kupljenim diplomama i titulama, i za koje sem pitanja „a šta ja imam od toga?”, ne postoji drugo polje interesovanja.
Pa, ipak, nastupaju samouvereno i arogantno i predstavljaju nas u svetu iako ne umeju tečno čak ni da pročitaju ono što im drugi napišu. Uvereni da veliki broj ovdašnjeg sveta u njima vidi uspešne ljude, ili bar one sa kojima nije pametno zamerati se, spremaju se da nas i dalje vode u svoje nove pobede.
Sigurnost pripadanja gomili
A ljudi ih, zaokupljeni malim platama, visokum računima, decom na minimalcu u kineskoj firmi, trpe, jer, kako bi to rekli naši južni susedi: trpen – spasen. Pristajanje na svakojaka ograničenja udaljava ljude od toga da sebe doživljavaju kao potpuna i vredna bića i oštećuje ih, ne samo društveno, već i psihički. Pristaju da žive životima savremenih primitivaca, spremnih da se, u ime malo sigurnosti i komfora, odreknu sadržajnog, smislenog života i da nedostatak sopstvene ličnosti nadoknađuju pripadanjem gomili i potčinjavanjem vođi. Pa ipak, da bi neke stvari, pojave, ili ljudi bili prepoznati i imenovani morali bi da se ispoljavaju kao posebne i autentične. Ljudi se razlikuju po svojim predispozicijama, emocijama, uverenjima, vrednostima, ambicijama, a prvenstveno po razumu. Čovek je jedino biće koje ga poseduje i ako želi da razume svoje zagonetno okruženje primoran je da ga koristi.
Međutim, i sam razum gubi svoje osnovne funkcije ako stvarnost ne sagledava sa svih strana, ne koristeći svoju sposobnost da o njoj (raz)mišlja. Drugim rečima, razuman odnos prema svetu zahteva stalno razmenjivanje mišljenja sa sobom, ali i sa drugima. A za tako nešto sposoban je jedino čovek koji sumnja, jer se samo posredstvom preispitivanja dolazi do smisla skrivenog ispod površine prikazanog. Površna, neanalitička percepcija ne daje mogućnost autentičnog doživljavanja objektivne stvarnosti i takav čovek panično beži od nje.
Remećenje horskog pevanja
Međutim, da bi došlo do rešenja neophodno je suočavanje sa problemom, a za tako nešto potrebne su samoća i poverenje u svoje rasuđivanje. Onome sigurnom u sebe nije nužna saglasnost drugih i kao društveni subjekt u stanju je samostalno da donosi odluke. „Smatra se da će pojedinac moći da oseća ‘sebe’ kao da je centar i aktivni subjekt svojih moći kada se oslobodi politički i ekonomski, kada se nauči da misli o sebi i kada se oslobodi autoritarnog pritiska. (E. From, 1989: 52)
To bi značilo da je prvi korak prema slobodi nepokravanje naređenjima i autoritetima. To ni u kom slučaju nije njihovo nepoštovanje, već je čin raskidanja lanaca zavisnosti i objektivno sagledavanje onoga i onih koji nas okružuju i u većoj, ili manjoj meri, na nas utiču. Videti ih onakvima kakvi oni zaista jesu, a ne kroz sliku koju o sebi stvaraju, u kojoj često glumataju patetiku, brigu, samožrtvovanje, ili pothranjuju strah i nesigurnosti, odnosno našu zavisnost i slabost, jeste velika nagrada naše samosvesti. Zbog toga jedan drugi dobitnik Nobelove nagrade za književnost Bertrand Rasel poručuje: „Ne prestajte nikada da protestujete, da se protivite, da postavljate pitanja, da sumnjate u autoritete, dogme. Ne postoji apsolutna istina. Ne prestajte da mislite svojom glavom. Budite glasovi koji remete harmoniju hora. Budite onaj teg koji naginje tasove vage. Ne slažite se brzo ni sa čim, jer je neslaganje vaše oružje. Budite uvek informisani, jer znanje je vaša prednost. Možda nećete promeniti svet, ali ćete doprineti da se promeni jednog dana. Učinite vaš život dostojnim i vrednim da bude ispričan. Jer čovek koji se slaže sa svim je seme koje nikada neće proklijati.” (dostupno na Internetu)
Eto, ja nešto o onima čije je seme proklijalo.
A kako bi nam sada dobrodošao serijal Radivoja Lole Đukića „Ogledalo građanina pokornog”, snimljen 1964. godine. Kako bi se slatko smejali Culetu Pokornom, u ulozi Mije Aleksića. To bi nam sigurno vraćalo zdrav duh toliko puta zatrovan sadašnjim političkim emisijama i njihovim protagonistima.