Čovek, sfera i kocka

Odredište: planeta Zemlja

 

Kroz crvenkasi tunel, savršenim brodom, prebačen je iz jedne sfere, u drugu. Tad je bio samo okrugla čestica svetla, koja je, između nezamislivog broja podataka, nosila i poruku da, kocka nije savršen oblik. U toj drugoj sferi je obitavao, sve dok mu nije postalo tesno. Tako je to kad se povećavaš. S obzirom da je stekao telo koje se povećavalo, trudio se da nađe izlaz iz teskobe. Naravno, našao ga je, i opet je izašao u sferu. 

Teskoba pokreće čoveka u bitno, komfor ga usporava i uvlači u letargiju (oprostite, lenjost), izuzev ako je sklon smanjivanju. Jeste li se zapitali nekad, zašto se monasi odriču komfora? Mislim da to rade, jer ne žele da im bude tesno, pa se smanjuju, toliko, da im monaška ćelija postane ceo svemir. Nisam doslovno isprobao takav život, ali imam neka lična zapažanja i iskustva, i pored sve galame, koja me je često okruživala. Tako je to kad si u urbanoj sredini (oprostite, u svetu). Urbani monah, to ne biva. Polutan, možda, ali, ako daš svoj maksimum, onda si ipak ceo. Elem, da nastavim. 

Čoveka u „važno”, pokreće i ljubav, ali ona je sferna, a ipak, ovde, nekim slučajem, govorim o slučaju „kocka”, pa se neću mnogo osvrtati na taj, najlepši fenomen… (oprostite, mislio sam na čudo). Svi znamo onu emisiju Branka Kockice – „Kocka do kocke, kockica”. Skoro pa kao: „Detinjstvo, dečaštvo, mladost”. Neki ruski pisac je napisao to delo. Možda grešim, ali od tog, nečijeg dela, pamtim samo naslov. Takav sam slučaj. Nikad ne ponavljam da bih naučio, jedino zbog drugih, ako idemo ka istom cilju, a to se zove – uvežbavanje ekipe. Mislim da od pročitanog, ono što treba, to ostane zauvek, samo od sebe, i bez napora. Tek ponekad se vratim čitanju, da ne bih zaboravio ono što se odmah urezalo kao važno. Obično se to dešava u srcu, jer i ono ume da čita, ali i u umu ostaju tragovi, ipak, u umu se lakše brišu. Čudna stvar je um ljudski. Nekad te natera da radiš nepotrebne stvari i gubiš vreme, silom utuvljujući nešto sebi u glavu, jer misliš da će ti nekad zatrebati. Moći ćeš recimo da, to, zapamćeno, upotrebiš, i bolje polemišeš (oprostite, razgovaraš), pa time, recimo, zaseniš devojku nekim lepim izrazom, ili već nešto drugo, možda praktičniju neku radnju da radiš. Međutim, kad će ti zatrebati? Sve što treba, imaš sad i tad ili si imao nekad. Izdašan je Bog naš, i nije cicija. Uvek daje, a kad daje ne traži dato nazad i ne zadužuje te, sem, da činiš ono što je najlepše. Da voliš. Mislim da se On na nas ponekad ljuti, samo zato što volimo manje od onoga koliko možemo. Eto, čudna je ljubav u „kocki”. Opet ću se rasplinuti ako nastavim na tamo.

Elem, kocka. „Otkud kocka u sferi?”, podsvesno se pitao on. Njegov um je bio sfernog oblika, a svi u toj, velikoj, sferi su mu, najčešće, govorili o „kocki”, sa jasnim dimenzijama i mogućnostima kretanja u njoj. Zbunjivalo ga je to u početku, koji je ipak dugo trajao, a učitelji su mahom bili uporni u formiranju (oprostite – oblikovanju) „kocke”. U kući, školi, na ulici. Kockica do kocke, pa opet veća kocka, sve dok nije prestao da raste telom (zadnja „kocka”, to je ona „mladost” kod ruskog pisca).

U međuvremenu je od sfernog, njegov um postao kockast. Dobro, pa i Sunđer Bob je takav. Elem, poraste čovek, ali ubrzo primeti da sem ljubavi oseća i teskobu, koja sve više raste. Gde sad? Telo odluči da ide u širinu. Ako na gore neće, ajd da proba sa strane. I uspe telo da se poveća, ali i teskoba jednako poraste, čak i televizor jedva pomaže u suzbijanju te pojave. Telo je jelo sve više i širilo se, a čoveku je bivalo sve teskobnije u udobnoj fotelji. Ušao je u trista kila muke. Kockasti TV, hamburgeri i pivo. Sad su mu oni sa TV-a, učitelji. Nema šta da misli, rekli na TV-u, i tako je. Ovo radiš, ono ne radiš. Dotle ideš, tamo ne smeš. Do gore možeš ovoliko, na dole je lakše. Uskoro je otkrio dimenzije svoje „kocke”, ali više nije mogao ni da ustane iz troseda. Zadnju fotelju, koju je kupio, odavno je prevazišao gabaritom (oprostite, merom). Viđao sam takve. Mahom su Amerikanci. Tako bar statistika kaže, ali ima ih svuda. Teskoba i samo teskoba. Međutim, i mršavi neguju svoju teskobu. Veličina teskobe nije direktno vezana za veličinu tela. Ona obitava u umu, ali teško je kad duši postane tesno. Sećate se početka teksta i izlaska iz teskobe druge sfere? Tako i ona, nalazi put iz sabijene sfere u kocki i ide negde da diše. 

A ti? Ko si ti u svemu tome? Zato, obrati pažnju na svoju teskobu, nije bezazlena. Izađi na vreme iz kocke i prodiši dušom u svojoj sferi. I, „saberi se, da se ne bi oduzimao”. Dalje nastavite sami.

P.S. Oprezno sa učiteljima. Naš narod kaže: „Slušaj starog čoveka, ali ne idi po njega.” Isto važi i za televizor. Kockast je on. Oprez.