- Ko to tamo zeva - 30. May 2024
- Od juga Srbije do severa Švedske - 25. Mar 2024
- Zaplanje ili bujanje korova - 18. Aug 2023
…Ili šta to beše intelektualac?
I senka koja se podsmeva
ostaje senka
M. Kundera
Upitan po čemu se razlikuju učeni i vaspitani ljudi od onih koji to nisu, Aristotel je odgovorio: „Kao živi od mrtvih”.
Šta se u našem društvu dešava sa onima koji bi trebalo da nas uče i vaspitavaju? Gde su ti ljudi, čija je učenost malo vredna, ponekada i pogubna, bez morala? Kome su to dopustili da u današnjoj Srbiji zauzmu mesto autoriteta? Zar sama reč autoritet ne ukazuje na nekoga ko je autor nečega vrednog i sa kim bi ljudi rado da se poistovete? Ko su naši, današnji autoriteti? Autori lažnih disertacija, bezočnih krađa, nacionalnih podela, neverovatnih gluposti, laži i prljavih reči…
U svojoj knjizi „Pola veka ćutanja” Miroljub Milanović je, još 2008. godine, napisao da je u srpskoj prozi, u drugoj polovini XX veka, više onih koji govore o svojim intimnim svetovima nego onih koji opisuju proživljenu stvarnost. Naravno, takva ih zavetrina štiti od vetrova rizika i sukobljavanja. Ali, ako ćute ljudi čija profesija ili njihov izbor, zahteva da govore i onda kada je to rizik od različitosti onda oni ne obavljaju svoju osnovnu ljudsku, profesionalnu, društvenu, pa ni civilizacijsku dužnost.
Obrazloženo ludilo
Bez ikakve odgovornosti mnogi nosioci doktorskih i svakojakih diploma danas grickaju svoje male privilegije, a o tome kako su do njih dospeli, da li su ih tu dovele ujne i stričevi, ili njihovi, ozbiljni intelektualni napori, mogli bi da se napišu čitavi tomovi. Činjenica je da je većina njih pristala na nedelotvornost i bezživotnost. Bernard Šo ih pita: „Mislite li vi da je vaše ludilo manje ludilo zato što vi umete da nađete obrazloženje za njega? Racionalno ludilo je najgore, jer ima oružje protiv razuma” (Šo, 2004: 257).
Možda veruju da će jedan od najvećih projekata budućnosti, kako je beležio Haksli, biti to „kako ljude prisiliti da vole svoje robovanje” da bi zaključio da to nikako neće biti moguće bez ekonomske sigurnosti. Valjda se stoga „u masovnoj kulturi nikada ne susrećemo sa dubokim pitanjima čoveka u sukobu sa samim sobom, sa životom, sa smrću, sa velikim tajnama sveta” (E. Moren, 1979: 220). Rijaliti programi, filmovi strave i užasa, turbo-folk ritmovi i bizarne vesti svakako nisu namenjene onima koji razmišljaju. Ali ako je demokratija sistem u kome svi imaju pravo glasa, da li je svejedno kakve ljude za takav sistem odgajamo? Ako je ipak svejedno, koga bi onda trebalo da začudi što na jednoj televiziji, sa nacionalnom frekfencijom, rade i takvi „stručnjaci” koji u terminu, rezervisanom za pink romanse, 10. januara 2022. prikazuju film gde čuveni pariski kabare Mulen ruž (Crvena vetrenjača) prevode kao Mulin ruž (mazgin karmin); što televizija sa istom takvom frekfencijom emituje rijaliti Parovi, a na RTS-u se prikazuje Kulturni dnevnik, te je teško odrediti da li taj opisni, ili prisvojni, pridev, zaista, imenuje emisiju iz kulture (Dnevnik iz kulture).
Negovanje duha, ne lojalnosti
Marks je govorio da je bogat čovek samo onaj koji je mnogo čovek. Na osnovu toga nije teško zaključiti da nam je danas, više nego ikada, potrebnije obrazovanje plemenitih ljudi od izgradnje puteva i mostova. Problem ovoga društva, kako bi rekao From, nije toliko materijalno siromaštvo „koliko nestajanje duha slobode i samopuzdanja”. Ali takav duh neće stvarati oni podobni za politiku i pogubni za nauku. Intelektualnoj Srbiji potrebna je svetlost, a ne lojalnost i zbog toga ne bi smela da dozvoli da živi u zastrašenosti i tišini. Jer, sloboda ne pada sa neba. Ona nije čedo nezasluženih privilegija, niti će današnji čovek Srbije, u mnogo čemu ponižen i obespravljen, postati slobodan tako što će jednom u nekoliko godina popuniti glasački listić. Sloboda se osvaja svakodnevno: samorealizacijom, učenjem, savladavanjem prepreka…
From tvrdi da se ličnost razlikuje od mentalnih i moralnih idiota tako što se celoga života rađa. „Zdravo društvo je ono u kome takve osobine kao što su gramzivost, eksploatacija, posedovanje, narcizam, nemaju prilike da se koriste za veće materijalne dobitke ili za podsticanje ličnog prestiža” (From, 1989: 211). „Savest je po svojoj prirodi nekonformistička; ona mora da bude u stanju da kaže ‘ne’ kada svi drugi kažu ‘da’; (…) Kada se osoba saglašava sa drugima, ona ne može da čuje glas svoje savesti (…)” (Ibid: 132).
Međutim, kao što je mnogo godina ranije autor vrsnih knjiga Ribari ljudskih duša i Otpori kritičkom mišljenju morao da napusti Filozofski fakultet u Nišu, tako i danas sjani stručnjaci napuštaju zemlju. Za to vreme, obrazovne ustanove, sve više, podsećaju na mesta društvene razbibrige.