Nije vaspitano lagati u tuđoj kući.

Jutro uz kafu

Ispijam prvu kafu dok pratim jutarnji program jedne lokalne televizije. Bliži se treći april. Usredsređenog oštrog pogleda gradski funkcioner odmerava koliko su odmakli radovi na betoniranju prostora na dohvat obale Nišave. Budući sportsko rekreativni centar. Kamera hvata likove koji klimanjem odobravaju svaku reč. Samo par desetina metara dalje, Nišava mirno teče uokvirena šibljem na kome visi bezbroj kesa i u kome se naziru odbačena wc šolja i zarđalo kazanče iz kupatila.

Sledi TV prilog iz obližnjeg seosko prigradskog naselja. Akteri isti. Novo obećanje. Biće izgrađen stadion i to veliki. Dekor događaju su dečaci obučeni u dresove. Dok oni stasaju, niče stadion, horski ponavljaju prisutni.

Na njemu će se sigurno održati i KUP UEFA, zaključujem ja uz novi gutljaj kafe.

A kanalizaciona mreža u Jelašnici? Biće kad Evropska Unija zauzme stav po pitanju sistema za prečišćavanje voda, ladno odgovara gradski čelnik u novom TV prilogu.

Onda sledi snimak stranačkog skupa. Sa pozornice gromoglasno poručuju: Samo su snovi granica!

Kafa me razbuđuje, a prilog sluđuje. U dilemi: opet zaspati ili zakoračiti u stvarnost? Sabirem se i hrabro krećem u susret novim izazovima.

 

Podne i (k)lađenje

Otoplilo. Idem ka kafiću da se rashladim nes kafom. Usput čitam iznad zatamnjenih izloga: Max Bet, Mozzart, Balkan Bet… Tu su nekada bile prodavnice domaće konfekcije, prodavnice kućnih potrepština, radnjice u kojima si mogao da kupiš sve vrste konaca, igli, mustri za vez… Sada se tu klade. Neki ekonomisti su procenili da su kladionice prerasle u ozbiljnu srpsku privrednu delatnost. U njima radi na hiljade mladih bilo kao obezbeđenje, bilo kao konobari, menadžeri… A i u državni budžet se sliva popriličan novac. Pretpostavljam i u džepove glumačkih veličina koje reklamiraju kladionice.

S druge strane bulevara takođe nove table s nazivima. Ali njihovi portali se bele. Nove klinike, poliklinike, ambulante, laboratorije. Privatne.

Sve pošteno. Ovi prvi su, tvrde, najpošteniji vid kocke. Ovi drugi pošteno leče. Za pare. Bez prenemaganja da u državnoj klinici baš tada ne radi  ultrazvuk ili da nemaju lekove pa šalju rodbinu da kupi.

Naručujem nes i polusabrano razmišljam: pola Srbije je na klađenju, pola na lečenju.

Kojoj strani da se priklonim?

 

Veče na tableti

Kod dileme kojoj strani da se priklonim ostajem samo do trenutka dok na TV-u u predizbornom bloku ne ugledah Mišu Vacića. Dok se neki kandiduju i strepe od 3. aprila Miša Vacić je u TV spotu već na predsedničkoj funkciji. „Predsedniče”, obraća mu se statista u spotu, „Đilas traži hitan sastanak s Vama”, „Nemam sad vremena da idem do Centralnog zatvora”, odgovara Vacić.

U nastavku TV programa gradski funkcioneri pred kućom porodice čiju je devojčicu kidnapovao i monstruozno maltretirao Malčanski Berberin. Obećavaju im sredstva za završetak kuće. Da devojčica ima uslove za život. Ili da oni preko sirotog deteta pokupe još koji glas za 3. april.

Uz razjaren komentar: Ma Vacić za predsednika pa svi u Centralni! odlazim da spavam. I sanjam: ja u kladionici osvojila džak para i pred nekom seoskom zadrugom ih bacam okupljenim dokoličarima dok uzvikujem „Dela govore, saberite se!”, potom sam tu iza sokaka, na velikom stadionu gde se odigrava susret Mančester Junajted – FK Jelašnica. Naprasno se budim iz sna kad, u snu, u obližnjoj kafani Kod Brke ugledam Dačića kako Vučiću peva: Ova je noć tužnija od svih, ja moram poć, moramo se rastati…

Od nesabrane nesanice spasava me u nastavku – tableta.

 

*Naslov za Cakanin zapis predstavlja jednu od njenih legendarnih izjava iz serije Otvorena vrata.