Ne mogu da podnesem ovoliki broj poremećenih po kvadratnom metru.

Saberi Se Jagnje

Jutro  u manastiru

Odustajem nakon više pokušaja da na nekom od TV kanala pronađem bar jednu vedru vest za koju bih se uhvatila i rekla: eto, nije baš sve tako loše. Struja će poskupeti 30 posto, radijatori će, najverovatnije, biti zimus hladni, Putin će, predviđaju zapadni analitičari, upotrebiti nuklearno oružje, za deset dana u Grčkoj trebaće nam duplo više no prošlog leta…

Krećem u prirodu. Ona ozelenila i procvetala uprkos ratu u Ukrajini. Put me vodi ka Manastiru. Očekujem tišinu i priliku da porazgovaram sa sobom zaklonjena manastirskim zidovima i udubljena u plamičak sveće.

Dočekuje me besni lavež nekolicine pasa koji kruže manastirskim dvorištem, miris uprženog luka i zaključana vrata od Manastira.

Pomolite se u onoj tamo prostoriji (meni liči na garažu okićenu ikonama), pa se vratite i tamo iza manastira, pored onog zida, zapalite sveću, objašnjava monahinja.

Odlazim rastrojena iz manastirskog dvorišta. Od Manastira, njegovog naosa, priprate, oltara, ikonostasa, ne videh ništa. Ništa ni od tišine i razgovora sa samom sobom. Ispraća me lavež pasa.

U kakvu vest svrstati posetu zaključanom Manastiru?

 

Podne na biciklu

Povratak gradskom asfaltu pojačava osećaj neispunjenosti. Možda je rešenje u fizičkoj aktivnosti? Setih se Sofije Loren i njenog saveta kako do uskog struka. Zanosna filmska diva je tada preporučila vožnju bicikla. 

Sedam na bicikl i krećem biciklističkom stazom ka prigradskom naselju. Jednim udarcem ubiću dve muve, razmišljam dok osokoljeno vrtim pedale. Sabraću se, ali i stesati struk.

Dok sebe uporno instruiram da se koncentrišem na obrtaje i da ne registrujem svakojake, vrlo primetne, posledice ljudskog nemara, pogled se ipak, otrže kontroli i zapažam da nema kanti za otpatke postavljenih prošle godine pokraj klupa. U maniru Šerloka Holmsa ispitujem zaostale tragove kanti za smeće. Rupe od šrafova u asfaltu su još tu, ali su korpe odnete. Zapravo, otšrafljene i ukradene.

Da li smo toliko bedni da krademo crne neugledne korpe za otpatke? Ili smo možda više besni no bedni kad posežemo za banalnostima? Besni zbog izneverenih obećanja o privrednom rastu, pristojnoj zaradi, stručnom šefu i posvećenom direktoru kojima mandate neće obeležiti samo brojni  službeni ručkovi o trošku firme.

Polusabrano nastavljam da okrećem pedale.

 

Veče uz meket

S obzirom na to da je ukrajinska kriza uticala i na enormni rast cene šljivovice u srpskim kafanama, predveče, na terasi gustiram domaću, kupljenu od komšije. I konačno smiraj. Ali kratkotrajni.

Meket jagnjeta odjekuje stambenim naseljem. Sa neke od terasa. Ne, sigurno ga nisu doveli da pase travu na šestom spratu. Neverovatan osećaj nemira i potrebe da taj meket što pre prestane. Jer, svakako će prestati. Obuzima me običan ljudski sebičluk.

Da što kraće budem svedok jagnjetovog tužnog meketa. Ni poseta manastiru me nije očovečila. Ali šta je rešenje? Da odem na šesti i spasim jagnje? A komšija? Branio bi njegovu smrt, svojim životom!

Još jedna domaća. I još jedna. Konačno tišina.

Isprekidano dremam. Sanjam pozorišnu scenu. Preko nje protrčava veselo belo jagnje. Onda izlazi iza zavese ukrajinski predsednik Zelenski obučen u kratke pantalonice sa tregerima. Viče: Vladimir, Vladimir, izađi i objavi mir, predstava se bliži kraju! Eto i Vladimira Vladimiroviča Putina sa hitlerovskim brčićima koje mu kostimografkinja prilepljuje u poslednjem trenutku. On nešto govori, ali ga ne razume niko jer iza zavesa se čuje lomljava. Jedan statista mi, u tom snu, šapuće da se to reditelj Bajden sapleo o kulise i pao.

Iz gledališta Makron i Šolc tapšu, dok srpski desničari predvođeni Boškom Obradovićem sa balkona zvižde. Putin i Zelenski se poklanjaju, unezvereno jagnje opet istrčava na pozornicu.

Budi me njegov meket. Sipam još jednu domaću.

 

*Naslov za Cakanin zapis predstavlja jednu od njenih legendarnih izjava iz serije Otvorena vrata.

Share
Back to Top