- Ko to tamo zeva - 30. May 2024
- Od juga Srbije do severa Švedske - 25. Mar 2024
- Zaplanje ili bujanje korova - 18. Aug 2023
Pogledah iza maske,
i otkrih Ništa.
Nepoznati autor
Statistika je često neverovatna, ali neumoljiva. To joj pravo daje dokazivost njenih tvrdnji. Prema tome, ko ne veruje neka proveri. Eto, statistika beleži da je svaki deveti građanin Srbije član Srpske napredne stranke (njih oko 750 000).
Ovi brojevi odudaraju od tvrdnji Frensisa Bekona da je znanje moć. On je (mnogi su ga smatrali najvećim i najelokventnijim filozofom) tvorac revolucije znanja i reformator engleskih tajnih službi. Nakon njegovih reformi, koje je, naložilo i sprovelo Njeno Veličanstvo, Engleska postaje najmoćnija svetska sila. Zbog toga se i danas, njegovo kapitalno delo Novi organon, u kome se autor zalaže za čišćenje ljudskog uma od lažnih idola, proučava na svim svetskim univerzitetima.
Kontrolisana napetost
U zemlji Srbiji kao da se ne teži ovakvim načelima. Ovde kao da se prednost daje nekom drugom umu, pa se veličaju brojevi. E sada, da li se u broju vidi moć, ili je on realno takav zbog toga što, kako je govorio Samjuel Beket, u ovoj zemlji, „većina njih nema drugog izlaza osim ulaza”, ostaje dilema. Bilo kako bilo, zemlja Srbija je, po mnogim parametrima, poslednja u Evropi. Biće da je na tom neslavnom mestu zato što je ovdašnja vladajuća elita već davno ukinula jasno vidljivu granicu između istine i laži, i što se ovde ulažu znatni napori da se slave novokomponovani idoli.
Pišući o Jozefu Gebelsu, ministru propagande u nacističkoj Nemačkoj, zaduženom za kontrolu svih medija, pozorišnih predstava, bioskopskih projekcija i izdanja, profesor psihologije sa Jejl univerziteta, Leonard Dub, tvrdi da se ovaj nacistički genije zalagao da propagandu planira i sprovodi samo jedan autoritet. Uprkos njemu, slavna francuska spisteljica, Margerit Jursenar, piše: „Zločin je ludaka u tome da on sebe svemu pretpostavlja”. Pa ipak, Gebels ističe kako je poželjno da takav propagandista korespondira sa interesom masa i da ih drži u neprekidnoj napetosti. Naravno, ta anksioznost i zabrinutost ne bi smele da budu preterane, jer onda publika gubi interes za predstavom i njenim glavnim protagonistom i polako počinje da spašava sopstvenu glavu. Takvu napetost i agresiju trebalo bi usmeravati prema stvorenim ciljevima mržnje (npr. Jevrejima), a vođa propagande morao bi da bude ugledan, gotovo, obožavan čovek. Iako je genijalni tvorac takve crne (negativne) propagande pred kraj rata ubio sebe, pre nego što je lišio života svoju ženu Magdu i njihovo šestoro dece, i danas ima zagovornika ovako monstruoznih principa vladanja. Naravno, svaka sličnost je slučajna.
Čovekovo samouništenje
Ovakvi autoriteti najlakše vladaju tamo gde su uloge uspešnih dodeljene najnižim društvenim slojevima, koji u društvenom životu otpočinju sveopšti rat sviju protiv svih. „Pokrenute u velike pohode za zgrtanja blaga, mase iz svog duhovnog vidokruga istiskuju svaki ograničavajući oblik moraliteta i autoriteta i tako antropocentrizam (ideologija svedopuštenosti) zauzima mesto teocentrizma (ideologije uzdržanosti). Čovek preuzima božanske funkcije i sada je on taj koji odlučuje o pitanjima života i smrti.” (Isti autor, 2005: 20). Ono što je, u takvim zajednicama despotima neophodno jeste da pametni ljudi ostanu nemi i neprimetni. Međutim, nije dovoljno samo da se ima dobro odelo već je važno i kako se ono nosi. A pametni vladari uvek uvažavaju mišljenja više različitih glava. Jer, da li bi Bog stvorio nepregledno mnoštvo različitih svetova: dobrih i zlih, lepih i ružnih, pametnih i glupih, da nije bio prvi i pravi demokrata? Svima je udahnuo život i omogućio im da žive jedni kraj drugih, a čoveku je dao sposobnost da bira. A šta je čovek bez izbora? Kavim vrednostima da teži? Ako nema svoja uverenja kako samostalno da donosi odluke i za njih bude odgovoran? Odlika ljudskog bića nije samo da vegetira, već i da bira. Analogno tome Zoran Nikolić piše: „…postojanje veštačke inteligencije koju je stvorio čovek po svojoj slici i prilici sa svim svojim vrlinama i manama i, ako hoćete, po svom destruktivnom obrascu. (…) I tako dolazimo do obrasca po kome se bumerang vraća svome tvorcu i gde se veštačka intelegencija okreće protiv čoveka stvoritelja i kreatora same veštačke intelegencije. (Nikolić, 2018: 404) Da bi zaključio: „…čovek je zapravo nestao zbog svoje gluposti! (…) on biva osuđen i uništen kao loš robot – jer ima previše ljudskog u sebi. Time je apsurd kompletan.” (Isto, 406)
Drugim rečima, nije dovoljno pratiti samo svoje ljudske nagone i prohteve, već je neophodno i birati između onoga što nam naša ljudska priroda nudi i servira.