Da ne bih poludela, ja ću da emigriram jer više nemam šta da tražim ovde.

Saberi Se Grčka

Jutro  na  moru

Budi me zvuk talasa. Sa terase se pruža pogled na plavetnilo mora i usamljeni ribarski brodić. Oseća se miris rascvetalih hortenzija, lijandera, borova…

Tišinu prekida glas prodavca koji sa jakim grčkim akcentom nudi svežu ribu na srpskom: Dobra riba, sveža riba…

Čujem razgovor srpskog bračnog para tik ispod terase.

„Hajde da kupimo ribu!”, predlaže on.

„Ma kakva riba, idemo da vidimo ima li ovde negde šećer!”, odvraća ga ona žureći ka marketu.

Polusabrano koračam ka dugo očekivanom zagrljaju s morem i prisećam se da su srpski turisti nekada u gepecima automobila iz Grčke vozili bunde, pa zavese i lustere, šerpe od rosfraja… Napredovali smo. Sada je na red došao šećer.

 

Podne na ležaljci

Dok me opušta žamor dece, roditelja, zaljubljenih parova, dok me uljuljkuje blago izmešan koktel grčko-srpsko-makedonskog izgovora i dok zavaljena u ležaljci ispijam hladan frape, razmišljam o tome otkud u meni toliko negativnih komentara na račun ambijenta iz koga sam doputovala. Zašto se divim pedantno okrečenim belim grčkim kućama, sveže ofarbanim ivičnjacima na trotoaru, podšišanoj travi u dvorištima, ali i van njih, ljupkim svetiljkama u baštama ispred kuća, simpatično osmišljenoj terasi skromne prizemne ribarske kuće, tišini iz obližnjeg restorana gde za par stolova večera dvadesetak osoba…

Da li to ja ne volim svoj grad kad primećujem da u njemu fontana ne radi ni na junskih 35 stepeni, kad me užasava opustošen centralni gradski trg posiveo od betona koji te tera da što pre napustiš taj obespokojavajući prostor, što u dvorištima ne primećujem podšišanu travu i cveće, već neuredne gomile razbacanog šuta pomešanog sa odbačenim ostacima polomljenih plastičnih stolica i zaboravljenih starih cipela…?

Zapravo mi je samo užasno žao mog grada. Podseća me na lepo, dobro, pametno, ali zapušteno dete koje uzalud vapi za roditeljskom pažnjom i ljubavlju. Da. To nije pokušaj pravdanja sebe, već priznavanje sopstvene aljkavosti, površnosti, bahatosti. Nesabranosti. Ni za svoje dvorište, a ni za trotoar, trg, park.

Ustajem i  krećem ka moru. Da rasteram misli i ohladim glavu.

 

Veče uz uzo

Pijuckamo rashlađeni uzo uz sočne masline i zvuke pesme Nane Muskuri. Neko predloži da pogledamo šta se dešava u Srbiji.

Nasumično prelistavam vesti i naleteh na informaciju da je u Novom Selu kod Niša nedavno otvoren vrtić. Na otvaranju pevala Goca Tržan pesmu Haljina. Verovatno opuštena pod dejstvom uza samo lakonski prokomentarisah: Dobro je, mogla je da peva i „da li bi prala naše gače, mače…”.

Sledeća vest: Bivša državna sekretarka u srpskom ministarstvu unutrašnjih poslova promenila advokata pa oplela po njenom bivšem nadređenom, ministru policije. Drži mu moralnu pridiku i napadno i neprikladno veliča predsednika partije i države. Od ove informacije posegnuh za većim gutljajem uza.

Kad naleteh na Željka Mitrovića i njegovo objašnjenje da je program nacionalne TV Pink krcat naučno obrazovnim i dokumentarnim sadržajima, a da u ove poslednje spada emisija DNK gde nekakav polusvet za siću ogoljuje svoje ljubavno seksualne tragične ishode, ne izdržah i ugasih Internet.

Setih se saveta jedne prijateljice: Ako baš svemu možeš da se prilagodiš, ne zavaravaj se, to nije izdržljivost, već predaja. Odustajanje od života!

Ne, nikako ne želim da odustanem!

Novi gutljaj uza me vraća u vrlo sabrano stanje. Fokusiram se na tamnu pučinu koja nežno zapljuskuje peščanu plažu. Tišina svemira u kojoj ne postoje vesti o Hrkalovićki i Stefanoviću. Samo mir i beskraj.

 

*Naslov za Cakanin zapis predstavlja jednu od njenih legendarnih izjava iz serije Otvorena vrata.

Share
Back to Top