- Ko to tamo zeva - 30. May 2024
- Od juga Srbije do severa Švedske - 25. Mar 2024
- Zaplanje ili bujanje korova - 18. Aug 2023
Kao tvorac svega Bog je stvorio čoveka
na sredini između anđela i životinje.
Milorad Pavić
Kada govorimo o kulturi trebalo bi, pre svega, da se podsetimo izvornog značenja nekih reči.
Kultura je reč nastala od starogrčke reči colere i u svom osnovnom značenju podrazumeva obrađivanje, negovanje, gajenje… Prvobitno se koristila da ukaže na gajenje poljoprivrednih kultura, a danas se odnosi i na negovanje i na proizvode ljudskog duha. To znači da je kultura sve ono što je stvoreno iz ljudske duhovnosti (književnost, muzika, arhitektura, slikarstvo, film…). Politička elita u Srbiji, međutim, uz kulturu vezuje i ono što je kult–ura, odnosno, ono što je masovno obožavanje nekoga, ili nečega. Pa se kao kultura tretiraju i fudbalske utakmice, roštiljijade i svakojake vašarske manifestacije…
Stvaranje umesto tavorenja u dosadi
Za reč umetnost koreni bi mogli da se potraže i nađu i u našoj reči umetanje. Reč je o umetanju novih sadržaja i formi u već postojeće. Ili, drugim rečima, to je svako stvaranje nečega novog, do tada nepostojećeg.
Džez je muzika afro-američkih crnaca nastala u Nju Orleansu, krajem 19. i početkom 20. veka, a zasniva se na poletu i energiji i predstavlja muzički stil u kome dominiraju improvizacija, slobodna igra, spontanost i sinkopa (poskok ili preskok). Time se osnovna muzička konstrukcija dopunjuje slobodnim formama, nastalim u toku izvođačkog čina. Otuda džez stvaraoci nisu, kao u klasičnoj muzici, kompozitori, već izvođači i zbog toga je za tu muziku veoma važna razmena energije. Dovoljno je, na primer, da se u publici nađe lepa devojka pa da džez muzičar stvara sentimentalne tonove kao odgovor toj lepoti.
Sam termin džez u upotrebi je od 1916. godine i intelektualci ovu muziku doživljavaju kao veoma originalnu. Postoje mnoge njene varijante, kao što su bi-bap, fri-džez, kul-džez, džez-rok i tako dalje, a bliski muzički izrazi su joj bluz i soul. Bluz je muzika koja je bazirana na igri poziva i odgovora. Zbog njene melanholičnosti jedan njen tvorac za bluz kaže: „Bluz je kada se dobar čovek loše oseća”. Soul je crnačka, duhovna muzika i u samom njenom nazivu (duša) sadržan je njen smisao.
Iz imenovanja ovih muzičkih stilova vidljivo je da je njihova osnova u igri i kreaciji. A ako se čovek od drugih živih bića izdvaja po tome što nije stvorenje koje samo vegetira, već je biće koje kreira, onda je njegova zemaljska misija, upravo, stvaranje novih, još uvek nepostojećih, oblika i formi. To daje smisao ljudskom život, čineći ga zanimljivim, zapravo suprotstavljenim dosadi, odnosno, onome što se događalo do – sada. Naravno, ka novom i neistraženom smeju samo hrabri, a kukavice tavore u dosadi. Zato je nobelovac Paolo Koeljo o ljudima oko sebe umeo da kaže da su to bića koja samo dišu, a da je on čovek koji želi da živi. Jer, samo ljudi koji stvarno žive stvaraju naš svet, ili kako bi rekao Mika Antić: svuda oko nas „Postoje potočići. Ali kako da im se objasni da iza njih nastaju okeani?” (M. Antić, Tu gde počinje nebo).
Upravljanje uniformisanim duhom
Znajući ovo, i slušajući kritike lokalnih političara na račun Nišvila, čovek mora da se zapita kome to i zbog čega smeta jedan oblik slobodne igre u našem gradu? Pogotovo sada kada Nišvil stiče reputaciju jednog od najprestižnijih, svetskih džez – festivala. To može da smeta, verovatno, samo onima koji bi sve raznoliko i drugačije da uniformišu i disciplinuju, jer se sa tako oblikovanim ljudskim duhom lako manipuliše. Zato vlastodršce, sa takvim ambicijama, ne impresionira bilo šta nalik raznolikosti ili originalnosti. Ali, oni koji žele da upoznaju druge i da sa drugačijim obogate sebe i svoje postojanje neće biti srećni samo šetnjama kroz nepoznate gradove, kušanjem nečije hrane i upoznavanjem tuđe istorije i običaja. Tim tragaocima za drugačijim i novim potrebna je spoznaja onoga što je najsuptilnije u drugima. A to je ono što duša skriva, a njeno stvaralaštvo otkriva. Ono, čija je jedna od najsuptilnijih formi, upravo, muzika. Zbog toga je još Platon govorio da bi svaka promena muzičkog izraza morala da bude alarm koji upozorava na ozbiljne promene u društvu.
A šta se to desilo sa našom muzikom devedestih godina? Zbog čega je šlagere i rok muziku tako brzo i agresivno zamenila turbo-folk muzika? Da li jedino zbog toga što je to bila muzika drugih, a turbo-folk je ono što je naše? Ali šta je to naše u muzici bez ičega originalnog, niti našeg muzičkog nasleđa? Zbog čega nam se potura kao naše ono što je, u stvari, simbioza kvazi-arapskih melosa i rok-en-rola, preplavljena gomilama banalnih stihova? I ono što je negacija duhovnih i etičkih vrednosti (poštenja, mudrosti, skromnosti, dostojanstva, doslednosti…) ovdašnjih ljudi? Možda jedino zbog toga što je takva muzika, koja je „Sto i na njemu čaša vina bojena drugim vinima” (M. Pavić, Hazarski rečnik), snažan narkotik duhovnog i psihičkog obezličenja. Tako obezličenog čoveka veoma je lako, u ime lažne sopstvenosti, podstaći da odbacuje sve što bi ga povezivalo sa drugima. Osim toga, i to drugo želi da se povezuje samo sa onim što ima sopstveni profil i uverenje.
A muzika nas poput dodira, ili mirisa, neprimetno oblikuje. Ako je neko dugotrajno izložen neprijatnim dodirima i mirisima i sam počinje neprijatno i prljavim da se oseća. Ali, za takvo stanje nije spreman da okrivi sebe, već nešto van njega. Zar to ne vidimo na licima mnogih koji svakodnevno prolaze pokraj nas? Jer, tamo gde sveci ne marširaju to čine oni zlobni i namrgođeni… Razmišljajući o ovome setih se, davno napisanih, stihova:
Nije svejedno čime se hraniš.
Nije svejedno kako se braniš.
Da li đaci uče pesnike, il’ mine
i kako ćeš sutra reći: to smo mi bili sine…
————————
* Izgovoreno na tribini „Alarmantno stanje u kulturi grada Niša. Kome smeta Nišvil?” i prilagođeno pisanoj formi.