- Ko to tamo zeva - 30. May 2024
- Od juga Srbije do severa Švedske - 25. Mar 2024
- Zaplanje ili bujanje korova - 18. Aug 2023
O, kako je lepo biti glup.
Riblja čorba
Razgovaramo prijatelj i ja. Kaže čuje da živimo u partokratiji, a ja mu kažem da sam nedavno čuo da je to, zapravo, timokratija – vlast jedne grupe. Drugim rečima, na vlasti nije ni jedna partija, već jedan njen deo i kao što reče jedan od gostiju, na jednoj od 1000 naših televizija, ta se grupa ponaša kao banda koja je otela avion i sa putnicima čini šta joj je volja.
Naravno, svako poređenje podrazumeva izvesno razlikovanje onoga što se poredi, pa, tako, i ovde nije reč o kidnapovanom avionu, već o kidnapovanoj državi. Ali, ta nas grupa razbojnika nije samo porobila i opljačkala, već nam se i ruga.
Nakaradno oblikovanje karaktera
Šta smo im toliko skrivili? Svi argumenti govore: ništa! Ali, upravo je to ono što zbunjuje. Otkuda u tim ljudima toliko zlobe, mržnje, bahatosti, primitivizma i bezobzirnosti? Da bi se sve ovo koncentrisalo u jednoj osobi za to je potrebna posebna psihička struktura i ozbiljna edukacija. Međutim, ti, nazovimo ih, ljudi kao da su, zaista, završili neke visoke škole. Kao da na ovim prostorima već decenijama radi nekakav Univerzitet zla, a neki bi ga nazvali – Pink?
Naravno, naši teoretičari terora odmah će utvrditi da takvu televiziju nismo mi izmislili, već oni od nas daleko napredniji i u svemu slobodniji. To je tačno, ali ako se neko opredelio za hranu koja nije za ljudsku upotrebu da li je neophodno da se i mi odlučimo za takvu ishranu? Jeste da je ta, nazovi, zabava produkt demokratskog sveta, ali demokratija, ili vlast naroda, kako je zovu, nije svuda i svagda ista, pogotovo, ako ona, zaista, zavisi od naroda. Otuda, u demokratijama nijednoj vlasti nije svejedno kakav joj je narod, jer će od njega zavisiti i kakva će vlast biti. O tome je pisao još stari, dobri Platon. U svom desetotomnom delu Država on kaže: „Valjda ne misliš… da se državna uređenja rađaju iz hrasta ili iz stene, a ne iz karaktera ljudi…”. Tako, on tvrdi da tirani i njihova vlast nastaju, upravo, iz demokratije, od bučnog demokrata i branioca naroda, od demagoga koji mnogo obećava, dok se sve više penje na političkoj lestvici, sklanjući usput svoje konkurente. I zato smatra da je najgori oblik vladavine – tiranija, a da je najgori čovek – tiranin.
I kada je već reč o starim Grcima čujmo šta su oni govorili o demokratiji. Herodot, u čijoj se Istoriji prvi put pojavljuje ovaj pojam, kaže da pod demokratijom ne mogu da se dešavaju strašne stvari kao pod vlašću pojedinca, jer se slaže sa onim što Sofokle piše u Antigoni: „Nije polis (grad – država) ono što služi jednom čoveku”. Ako se u staroj Grčkoj kao osnovna dužnost svakog građanina isticalo učestvovanje u javnom životu, a najvišom vrlinom smatrala izvrsnost (aretea) u svemu, posebno, u čestitosti i hrabrosti, onda je jasno kakvoj se vlasti tu težilo. Otuda, Protagora tvrdi da je najvažnija vrlina u političkom i privatnom životu razboritost, a Sokrat da je najbolja vlast ona koju čini mali broj ljudi, ali najobrazovanijih i najmudrijih. U suprotnom, demokratija se lako preobrati u ološokratiju – vladavinu ološa. Otuda, Sokrat povezuje moral sa znanjem i ne pravi nikakvu razliku između mudrosti i moralnosti. Kako se svaka vrlina uči, kao i bilo koji drugi zanat – tvrdi on – tako i neznanje nije samo saznajni, već i moralni nedostatak.
Genijalna i banalna ludila
Aristotel u Nikomahovoj etici piše da se čovek poznaje na vlasti, a da je država bez zakona i pravde najgora zajednica, jer „nema ničeg strašnijeg od naoružane nepravde”. Zato nikada ne bi trebalo dopustiti da vlada jedan čovek i zbog toga dobra država poklanja veliku pažnju vaspitanju svojih građana. Istina, govorio je Platon: „Najveća dobra Grčke iznikla su iz ludila” – ali kao da su jedino to, od svih grčkih mudrosti, dočuli naši političari, previđajući činjenicu da postoje genijalna i banalna ludila. Ako je jedan narod decenijama izložen medijskim spletkama i glupostima, gde mu se kao uzori poturaju kojekakvi primitivni i prljavi karakteri, a ne ljudi koji su uredili sisteme u nauci, umetnosti, ili politici, kakvom je ludilu onda on izložen i za kakvo se ludilo on sprema? Ne sprovodi li se time sistematsko zaglupljivanje čitavih generacija i nije li na delu njihova moralna dezorjentacija? Jer, šta se dešava ako majke svoje ćerkice oblače u pink haljinice i helanke, ni same ne znajući da su tom bojom obeležavani bordeli u Parizu, a očevi dečacima, kupuju video igrice sa što groznijim likovima, i ne pretpostavljajući da ih tako, od malih nogu, pripremaju da svet gledaju upravo takvim očima. Na taj način skala vrednosti potpuno se relativizuje, pa ono što je na njenom vrhu može da bude i na dnu, a ono što je na njenom dnu može da se uzdiže do samog vrha.
Davne 1996. godine objavio sam knjigu, sa Gliksmanovim motoom „Glupost je jaka baš zato što je ima mnogo”, verujući da će to biti samo podsećanje na jedno strašno vreme i opomena da se ono više nikada ne ponovi. Danas, kada se, upravo iz tog doba, Miloševićevi šegrti baškare na vlasti, ostajem zatečen stanjem sadašnje svesti i dominantnim oblicima ovdašnjih vrednosti. Možda se sve to događa zbog toga što nismo bili spremni da čujemo dobronamerne opomene mudrih ljudi. Maršal Makluan u knjizi Jezik saosećanja citira jednog od njih, pisca Žorža Bernara, koji kaže: „Užasi koje smo videli, još veći užasi koje ćemo uskoro videti, nisu znaci da se broj buntovnih, nepokornih ljudi širom sveta povećava, već naprotiv, da je broj poslušnih, poniznih ljudi u stalnom porastu.” Valjda je to razlog zbog čega se birači sa ovih prostora mire sa onim šta se dešava u njihovoj kući najviše vlasti (Narodnoj skupštini) i što trpeljivo gutaju postupke i reči svojih političkih predstavnika, kojih bi se svaki pristojan čovek stideo.