Ne mogu da kažem neću

Naš najdublji strah nikad nije da smo nesposobni, naš najdublji strah je da smo moćni preko svake mere. Naše svetlo, a ne naša tama, uvek je ono što nas najviše plaši. Pitamo se: Pa ko sam ja da budem tako uspešan, sjajan, talentovan i veličanstven? A zapravo, ko si ustvari Ti da sve to ne budeš!

Jungovskim rečnikom rečeno, našoj senci ne pripada samo ono što smo odbacili i potisnuli, ono što je mračno, poput strahova, besa i tuge, već i mnoge osobine koje imamo i kojima se divimo, ali ne smemo da ih živimo.

Šta još ne smemo? Ne smemo da kažemo neću!

Pandemija prigušene ljutnje

Ljutnja je poštena emocija, deo života. Dođe i prođe. Ali ako je potiskujemo, onda postaje problem. Tada počinje da se akumulira. Dovoljna je mala provokacija da planemo i izgubimo kontrolu.

Ljutnja je najmanje dopuštena, nepriznata emocija u našem društvu i zato je najviše prigušena. Telesni znaci koji pričaju priču o potisnutoj ljutnji su svuda vidljivi. Posmatrajte ljude. Jeste li primetili  stegnute pesnice, stisnute vilice, ukočena leđa, ispupčene brade, podignute glasove, goruće oči…

Potisnuta, prigušena ljutnja, pandemijska je pojava u našem drustvu, i njene su posledice katastrofalno nasilje u zemlji, nasilni činovi, sve vrste neprikladne agresije, rat na svim nivoima, očajna destruktivnost. Zlo seme unutrašnjeg pritiska ljutnje, cveta na hiljade načina svakog dana i razarajuće je za nas i ljude oko nas.

Ali, kada bismo samo mogli naučiti da budemo autentično ljuti u trenutku. Ne postoji ništa čistije od celovite ljutnje, stoprocentnog bivanja u njoj. Pogledajte decu! Njihova ljutnja je celokupan odgovor zaštite na njihove lične granice. Njihova ljutnja je brza i jasna i nije joj potrebno objašnjenje. Prava ljutnja seče poput noža u vodi. Prava ljutnja je lična i opravdana. U trenucima ljutnje, otkrivamo kako je čisto izražavanje osećaja magično i isceljujuće.

Još je Aristotel u Nikomahovoj etici napisao: „Svako se može naljutiti – to je lako. Ali, naljutiti se na pravu osobu, u pravoj meri, u pravo vreme, zbog valjanog razloga i na pravi način – to nije lako.”

Besneti je ljudski, tu nema ničeg lošeg. Bes se javlja u situaciji kada ste isprovocirani, kada se osećate živim i kada jednostavno reagujete na provokaciju. On znači da ne želite da se pokorite, ili da je u pitanju situacija koju ne prihvatate, kada  želite da kažete NE. On je neka vrsta protesta i tu nema ničeg lošeg. To je znak da smo živi. Sve što se desi u trenutku je dobro, sve što se provlači iz prošlosti je bolest.

Hoću dete po mojoj meri

Nema roditelja koji se nije osetio zbunjenim, bespomoćnim i očajnim zbog „nemogućih” i zahtevnih ponašanja svog deteta. Preterano plakanje, bacanje na pod, prkošenje, „zločesto dete”, sebičnost, agresivnost, nespavanje… i najboljeg roditelja dovode do ivice nerava. Kod takvih problema, roditelj se prvo zapita KAKO da postupi, traži uputstvo, po mogućstvu, „u dve rečenice”. Kao da je to neka strategija – primeniš je i sve je rešeno.

Ono što bi bilo daleko korisnije je postaviti pitanje ŠTA se tu događa. Prvo moramo razumeti ŠTA se događa i naći razloge problematičnog ponašanja.

Možda možemo sebe pitati: Šta me najviše ljuti kod mog deteta? Šta me najviše plaši u ponašanju mog deteta? Napravite spisak stvari koje vas plaše i pitajte sebe odakle taj strah potiče. Kako stojim sa detetom u sebi? Kako stojim s otpuštanjem kontrole? Koji je moj najveći strah?

Svako dete je specifično i u „problematičnim” situacijama različita deca imaju potrebu za različitim roditeljskim reakcijama. Nema univerzalnog rešenja.

Umesto da shvatimo šta to važno ne pružamo detetu, obično pokušavamo metodama, tehnikama, manipulacijom ili čak lekovima da nateramo dete da se prilagodi nama, našim potrebama i idejama o njegovom „pravilnom funkcionisanju”.

Umesto da dete vaspitavamo tako što ćemo razvijati njegove prirodne potencijale za dobro ponašanje, a to uključuje i dozvolu da kaže NEĆU, mi pribegavamo vaspitanju tako što reagujemo na loše ponašanje. Strpljenje se ne razvija kažnjavanjem, već sazrevanjem. 

Kažnjeno dete ne prestaje da voli roditelje, ono prestane da voli  sebe. A to onda traje i ono nikada ne nauči da samo sebi bude autoritet.

Bes i tuga, dva lica istog problema

Važno je razumeti sledeće: Čovek koji živi od trenutka do trenutka nekada je besan, nekada srećan, nekada tužan. Ali emocije su protočne, i možete biti sigurni da to što osećate sada, nećete osećati zauvek. Međutim, opasna je ona osoba koja sve drži pod kontrolom i ne dozvoljava sebi da ispolji emocije. Taj pritajeni bes koji tinja, kao posledica prigušenih emocija, toksičan je i poput tempirane bombe.

Osećaji su stvarni. Oni nisu ideje koje se mogu isključiti. To je energija. Ukolika je ta energija sputana, neizražena ili potisnuta, ona postaje otrovna. Ne otpustimo li je, ona izlazi iz nas u vidu čvorova, oteklina, tumora, migrena, alergija i drugih simptoma bolesti. Pokazalo se da su ličnosti koje potiskuju bes, sklonije bolestima.

Šta uraditi?

Možda je jedina stvarna mogućnost shvatiti da je moj rani razvoj u korelaciji sa mojim sadašnjim vaspitnim roditeljskim stilom. Ono što sam naučio, prosleđujem dalje. Naše telo pamti, pa je tako u implicitnoj memoriji pohranjeno dosta emocionalno neotpuštenog balasta. Svaki strah, svaka nelagoda, svaka tuga… sve se pamti i beleži. Kada me neko povredi, zapravo samo oživljava stare povrede koje su i dalje sve na okupu, podjednako neproživljene i hermetički zatvorene.

Ceo svet se deli na dva tipa ljudi: jedan tip su ljudi koji izgledaju jako tužno i žalosno, opuštenih i raštimovanih tela. Drugi tip su besni ljudi, koji ključaju do ludila, spremni da eksplodiraju na svaku reč. Dakle, bes i tuga su dve strane iste medalje. Bes je aktivna tuga, tuga je bes koji nije aktivan. Bes i tuga su dva lica jedne iste energije, energije koja je potisnuta. Posmatrajte sebe. U kojim situacijama ste tužni? Primećujete li da ste često tužni kad ne možete da budete besni. Direktor vam nešto zameri, vi ne smete da kažete NEĆU da ne ostanete bez posla i onda se smeškate. Zatim postanete tužni… dakle, ta energija je neaktivna.

Osoba koja u emocionalnom smislu ne može da postavi sebi granicu, preuzima odgovornost za svoje loše osećaje. Ona ne može da se suprotstavi, ona ne može da izgovori NEĆU, nekako ga uvek proguta. I na kraju, ono proguta nju.