Poruke lica

Spontane ili odglumljene, istinite ili lažne, naše facijalne ekspresije utiču na ljude oko nas. One su, pre svega, spoljašnji znaci unutrašnjih emocionalnih stanja. Ali, facijalne ekspresije govore i o stavovima i namerama prema drugim ljudima. Pošto su emocije često sastavni deo stavova prema drugima, teško je napraviti oštre granice između facijalnog ponašanja koje je karakteristično samo za emocije i onog koje se odnosi na interpersonalne stavove. 

Brojna istraživanja su pokazala da se mogu izdvojiti dve osnovne dimenzije interpersonalnih odnosa: prijateljstvo-neprijateljstvo i dominantnost-submisivnost (Argyle, 1975, 1988). Izražavanje interpersonalnog stava prijateljstva podrazumeva ispoljavanje dopadanja, prihvatanja, socijalnog i emocionalnog podržavanja. Suprotno od toga, neprijateljski odnos uključuje niz negativnih socijalnih stavova prema drugoj osobi – nenaklonost, odbacivanje, agresiju, hladnoću. Odrasli ljudi, za razliku od životinja, nisu uvek otvoreni u pokazivanju stvarnih interpersonalnih stavova. Sledeći svoje aktuelne socijalne interese, oni, ponekad, simuliraju ili pojačano izražavaju prijateljski, a prikrivaju neprijateljski stav prema drugima. U takvim prilikama, uočavanje ovog stava je otežano, ali ne i onemogućeno. Kada osoba želi da pokaže da je važnija, vrednija, moćnija od druge, posebno u situacijama u kojima međusobne razlike u statusu i moći nisu sasvim jasne, ona demonstrira dominaciju. Nasuprot ovome, submisivnost se ispoljava prema ljudima koji imaju viši status i koji se opažaju kao moćniji. Različite interakcije osnovnih dimenzija proizvode novi niz interpersonalnih stavova. To, na primer, mogu biti prijateljska dominacija, zaštitnička naklonost, naklonost obojena seksualnom privlačnošću, podređenost pomešana sa divljenjem, agresivna dominantnost ili neprijateljska zavist. Neki od facijalnih signala kojima se izražavaju interpersonalni stavovi imaju urođenu osnovu pošto se mogu uočiti kod sasvim male dece i u velikom broju različitih kultura – na primer, osmeh kao znak dopadanja. Drugi facijalni signali su naučeni tokom socijalizacije – oni se mogu sresti u jednoj kulturi, ali ne i u drugoj – na primer, preteći pogled kao znak neprijateljstva. Izražavanje interpersonalnog stava prijateljstva ili neprijateljstva, najčešće se zasniva na upotrebi različitih neverbalnih signala, a mnogo ređe na korišćenju reči. 

Gledaj me duže i pretvaraj se da ti se dopadam

Rezultati Mehrabijanovog eksperimenta (Mehrabian, 1972) ukazuju na to da su najučestaliji znaci facijalnog pokazivanje prijateljskog stava – brzo podizanje obrva, kao prilikom pozdravljanja, duže i direktnije gledanje druge osobe, osmehivanje. Na osnovu svojih istraživanja, etnolog, Sima Trojanović (1935, 1986, str. 26), takođe, uočava ulogu osmeha u ispoljavanju naklonosti: „Kad se nekome sviđa tuđa reč ili radnja, on se – kako se u Crnoj Gori veli – okelji. U tom slučaju lice mu je sklono na smeh, oči mu se razvesele, a usne podese na lak osmejak.”

Ustanovljeno je da osobe koje intenzivno gledaju drugu osobu, ne skidajući svoj pogled sa nje, pri tome se osmehujući, pokušavaju da sa njom uspostave bliži prijateljski kontakt. Tu je, naravno, važna dužina gledanja jer je usmerenost pogleda sama po sebi znak pažnje, odnosno znak zainteresovanosti za drugu osobu. Kendon i Kuk (Kendon & Cook, 1969) potvrdili su da su njihovi ispitanici (11), tokom komunikacije sa drugim osobama (4) ređe, ali duže gledali one koji su im se dopali, a češće i kraće one koji nisu. U jednom zanimljivom istraživanju, eksperimentatori (Exline & Winters, 1965) su nastojali da izazovu pozitivne interpersonalne stavove kod svojih subjekata i vide šta će se dogoditi sa njihovim pogledima. Pre glavnog intervjua u kome će subjekti biti izloženi pozitivnom ili negativnom stavu intervjuera, koji hvali ili kudi njihove sposobnosti, svi subjekti su imali jedan neutralan petominutni intervju tokom koga je snimano njihovo vizuelno ponašanje a koji je, kasnije, poslužio kao osnova za poređenje. Za vreme glavnog intervjua, pogled intervjuera je bio konstantan u oba slučaja – on je gledao svog sagovornika pravo u oči i kada se pozitivno i kada se negativno izražavao o njegovoj inteligenciji. Subjekti, čija je inteligencija pozitivno ocenjena, imali su pozitivan stav prema intervjueru, pa su ga gledali mnogo više nego oni koji su dobili negativnu ocenu. Zahvaljujući snimcima iz početnog intervjua, istraživači su mogli da ustanove promene vizuelnog ponašanja subjekata u zavisnosti od pozitivne ili negativne ocene koju su dobili od intervjuera.

Harper, Vinz i Mataraco (Harper, Wiens & Matarazzo, 1978) navode primer istraživanja (Gatton, 1970) koje je pokazalo da ispitanici mnogo duže i češće gledaju svoje sagovornike kada se pretvaraju da im se oni dopadaju. Sa druge strane, Mehrabijan (Mehrabian, 1968) je ustanovio da ispitanici najmanje gledaju osobe koje im se ne dopadaju, najviše one prema kojima su emocionalno neutralni, a nešto manje one koji im se dopadaju. Izgleda da je tendencija smanjivanja intenziteta gledanja povezana sa niskim nivoom bliskosti osoba, kao i sa izrazitim neprihvatanjem neke osobe. Takođe je utvrđena povezanost intenzivnog gledanja i komunikacije pozitivnih stavova (Mehrabian & Friar, 1969). Otkriveno je da dužina gledanja predstavlja znak afilijativnog stava. Ako i druga osoba odgovori na pogled pogledom i osmehne se, pozitivna socijalna interakcija je uspostavljena. Proučavajući vezu između vizuelnog ponašanja i naklonosti, istraživači su (Bernieri, Gillis, Davis & Grahe, 1996) došli do zanimljivih rezultata. Osobe koje su ustanovile da se dopadaju jedna drugoj, razmenjivale su poglede čak i u situaciji kada se raspravljalo o spornim temama. Kada je atmosfera u kojoj se vodio razgovor bila kooperativna, međusobno dopadanje nije uticalo na učestalije gledanje. Rezultati jedne studije pokazuju da u prijateljskom ćaskanju, muškarci više gledaju druge muškarce koji im klimanjem glave i osmehivanjem potvrđuju ispravnost izrečenih stavova, nego one koji to ne čine (Efran & Broughton, 1966). Dakle, više gledamo one na čijim licima vidimo da odobravaju, ohrabruju ili pohvaljuju ono što govorimo.

Pogled značajniji od položaja tela

U Mehrabijanovom eksperimentu (1966), intervjuer je vodio razgovor sa dve osobe, gledajući mnogo više u jednu od njih, a usmeravajući svoje telo ka drugoj osobi. Osoba u koju je intervjuer gledao, protumačila je ovo kao znak dopadanja. Usmerenost pogleda je imala veći značaj nego usmerenost tela.  

Istraživanja pokazuju da su pogled i osmeh signali emocionalne i seksualne zainteresovanosti za drugu osobu. U takvim situacijama zenice su šire nego kod ispoljavanja prijateljskog stava, a osmeh je mekši. Argajl (Argyle, 1975, 1988) navodi rezultate eksperimenata (Hess, 1972) koji pokazuju da se zenice muškaraca šire kada gledaju fotografije privlačnih žena, dok se zenice žena šire kada su pred njima fotografije beba, a zenice homoseksualaca uvećavaju kada posmatraju snimke nagih muških. Utvrđeno je da pored dužine gledanja, proširenost zenica osobe ima značajan uticaj na ocenu interpersonalne privlačnosti (Stass & Willis, 1967).

Svima je poznato da se pogled često koristi u situacijama udvaranja i koketerije. Žene se posebno trude da šminkom skrenu pažnju na svoje oči i naglase dubinu pogleda. Ako dve osobe uspevaju da izdrže dugu i učestalu razmenu pogleda, to je siguran znak da žele nešto više od toga. Vreme provedeno u razmenjivanju pogleda je znak želje za uspostavljanjem veće bliskosti, ili, čak, znak da je bliskost već uspostavljena. Izučavajući flertovanje kod pripadnika različitih kultura i snimajući ih bez njihovog znanja, Ajbl-Ajbsfeld (Eibl-Eibesfeldt, 1971) je pronašao neke zajedničke crte u njihovom facijalnom ponašanju: iznenadno i hitro podizanje obrva koje je praćeno osmehom. Udeljujući komplimente ženama, Ajbl-Ajbsfeld je uspevao da kod njih izazove i izmami „sramežljiv letimični pogled”, kombinaciju poluosmeha i spuštenih očiju. Kendon je (Kendon, 1975), želeći da dokumentuje ulogu facijalne ekspresije za vreme ljubljenja, snimao jedan par koji je sedeo na klupi u parku. On je otkrio da je facijalna ekspresija žene imala značajnu ulogu u oblikovanju ponašanja muškarca. Keri (Cary, 1976) je utvrdio da je neverbalno ponašanje žene iniciralo komunikaciju sa osobom koju ona do tada nije poznavala. To se, naravno, empirijski potvrdilo u više slučajeva u kojima su žene usmeravale samo letimične poglede ka muškarcima, posle čega bi muškarac započinjao razgovor.

Proučavajući neverbalno ponašanje žena (200), starih između 18 i 35 godina, Monika Mur (Monica Moore, 1985) je pokušala da otkrije one neverbalne znake koje su žene koristile da bi skrenule pažnju muškaraca. Pokazalo se da je pogled bio značajno sredstvo privlačenja pažnje. Na primer, pri ulasku u bar, većina žena je pokušavala da pogledom obuhvati ceo prostor, ne zadržavajući svoju pažnju ni na jednoj osobi posebno. Kruženje pogleda nije trajalo dugo, od 5 do 10 sekundi. Drugi tip pogleda je bio direktno usmeren na određenog muškarca, trajao je najviše 3 sekunde i postojala je tendencija da se ponovi, u proseku tri puta. Treći način gledanja (fiksiranje), koji je bio duži od 3 sekunde, podrazumevao je direktno gledanje muškarca, što je obično bilo uzvraćeno i ponovljeno nekoliko puta. U ovim prilikama, uočen je jedan zanimljiv pokret obrva, podizanje obrva iznad oba oka i brzo spuštanje u normalan položaj. To je trajalo oko 2 sekunde. Podizanje obrva je bilo obično praćeno osmehom i uzajamnim gledanjem.

Proučavajući afilijativno ponašanje ljudi, Argajl i Din (Argyle & Dean, 1965) su ustanovili da se afilijativna potreba za vizuelnim odgovorom druge osobe sukobljava sa strahom da se ne opaze njena eventualna negativna osećanja ili neki drugačiji oblik odbijanja (Argyle-Dean affiliative conflict theory). Argajl i Din zaključuju (1965) da vizuelno ponašanje svake osobe teži da dostigne nivo balansa (equilibrium theory) između sila koje nas nagone da gledamo u nekoga i sila koje nas teraju da odvratimo pogled. Dakle, pogled koji upućujemo nekome je proizvod konflikta privlačećih i odvlačećih sila. Ako nam se neko dopada, uobičajena ravnoteža će biti narušena. Gledaćemo tu osobu učestalije. Međutim, ako osobu sa kojom smo u kontaktu gledamo suviše dugo, ona će težiti da nas gleda manje učestalo, ređe će se osmehivati ili će pokušavati da se fizički udalji od nas. Pojačavanje nekog neverbalnog signala dovodi do slabljenja pratećih signala, a suviše ekspanzivno neverbalno ponašanje jedne osobe prouzrokuje neverbalno povlačenje druge, iz potrebe za ravnotežom.

Zevanje kao znak nezainteresovanosti

Kada dve osobe razmenjuju negativne interpersonalne stavove, one se gledaju učestalije (Noller, 1980). To je razumljivo jer se, sa jedne strane, povećanjem učestalosti i dužine (više od 10 sekundi) gledanja naglašava negativna priroda odnosa, a sa druge strane, skupljaju informacije o reakcijama onog drugog. Neprijateljski stav, kao što je pomenuto, pokazuje se i načinom gledanja. Netremično buljenje u nekog, uz odgovarajuće promene u ostalim delovima lica treba da izazove osećanje nelagodnosti i uznemirenosti kod osobe kojoj je upućeno. U nekim drugim situacijama, neprijateljstvo se može pokazati namernim vizuelnim ignorisanjem. Međutim, osim agresivnog neprijateljstva, licem se mogu nedvosmisleno izraziti i drugi oblici negativnih stavova prema drugima – nezainteresovanost i odbacivanje.

Rezultati istraživanja Monike Mur (Monica Moore, 1998), ukazali su na 19 različitih ponašanja (facijalna ekspresija, gestovi, položaj tela) kojima su žene demonstrirale svoj negativan ili odbijajući stav prema potencijalnim partnerima. Da bi izbegle direktan i otvoren pogled muškarca za koga nisu zainteresovane, žene su okretale glavu, prekidale vizuelni kontakt sa tom osobom, gledale u nekog drugog ili „šarale” pogledom po prostoriji. Odbijanje kontakta sa muškarcem ispoljavalo se kroz gledanje u tavanicu, gledanje u stranu ili navlačenje pramena kose preko očiju. Svi pomenuti oblici nezainteresovanosti su trajali više od 10 sekundi. Neke žene su još otvorenije pokazivale da kontakt sa nekim muškarcem ne dolazi u obzir – buljile su u njega, mrštile se, ili se podrugljivo smeškale. Spuštene i privučene obrve su obično bile praćene stegnutim usnama koje idu nadole, što je licu davalo natmuren izgled. Kada bi se podrugljivo smeškale, usta su bila pomalo uvrnuta, a nos naboran. Zevanje je, takođe, bilo znak odbijanja kontakta – usta su bila široko otvorena, nos naboran, oči poluzatvorene ili, ponekad, potpuno zatvorene. Svi pomenuti znaci ovakvog stava mogli su se jasno uočiti na licima ispitivanih žena. Znaci odbacivanja su se ponekad javljali na samom početku susreta ili tokom udvaračkih poduhvata muškaraca. Gramer (Grammer, 1990) je, takođe, ustanovio da i muškarci i žene izbegavaju pogled i zevaju kada su nezainteresovani za potencijalnog partnera.