Ognjenka Lakićević: Uvek je premalo zagrljaja

Na 5 pitanja za Saberi Se odgovara Ognjenka Lakićević, pesnikinja i muzičarka.

 

Imam utisak da ti ime Ognjenka baš pristaje. Ono slikovito opisuje tvoju sposobnost da greješ, ali i tvoju sposobnost da rečima režeš, ujedno je retko poput tvog načina promišljanja. Šta su uopšte ljudi bez svojih imena?

Dobra opservacija, baš si to lepo primetila. Zaista deluje da mene ime jeste na neki način predodredillo. Svakako, slučajnost je u pitanju, ali mi je drago što se ime uklapa uz ono šta sam ja. Kad sam bila mala, bilo je vrlo neprijatno zvati se tako neobično, ali samo ime me je rano učilo integritetu, odnosno gradilo mi je imunitet na neuklapanje i nepripadanje većini. Kasnije se to pokazalo dragocenim, nikad nisam pokušavala da se prilagodim većini. Ne znam za ostale ljude, verujem da svako ima neki odnos ka svom imenu.

 

Oto Rank, austrijski psihoanalitičar koga Irvin Jalom citira u svojoj knjizi Gledanje u sunce, definisao je jedan dinamički proces – stalnu tenziju između „strepnje od života” i „strepnje od smrti”. Naime, osoba koja se razvija teži individualnosti, rastu i ostvarenju svojih potencijala. Na tom putu se susreće sa strepnjom od života, usamljenošću i osećajem ranjivosti. Zato u jednom trenutku odustaje od izdvojenosti i pronalazi utehu u spajanju, u sjedinjavanju sa drugima. Međutim, sjedinjavanje sada izaziva strepnju od smrti – čovek se boji gubitka sebe i osećaja stagnacije. 

Oto tvrdi da se ljudi tokom čitavog života kreću napred-nazad između ova dva pola – individualnosti i sjedinjavanja. Gde si ti trenutno?

Onaj ko čvrsto ima sebe i zna ko je, nikad se ne boji gubitka sebe. Naprotiv, sjedinjavanje samo može da donese bogatstvo, isto kao i samoća (ne nužno usamljenost). Ja sam plavo, ti crveno, zajedno stvaramo i gradimo ljubičasto, s tim da sam ja i dalje plavo a ti crveno, samo je upravo to ljubičasto najteže napravljeno umetničko, možda životno delo. Zahteva mnogo rada na sebi, mnogo ranjivosti, mnogo tolerisanja straha od bola i napuštanju uprkos kojem ipak hrabro idemo dublje u to, mnogo svesnosti. Samo je važno ko su ti drugi s kojima se spajamo, ko je to crveno, jer u zavisnosti od toga ko je to, možemo da sagradimo nadivnije ljubičasto polje ili pakao pustosti. Ja sam uvek, pa tako i sada, u obe faze istovremeno, samo nekad manje a nekad više u jednoj.

Napisala si o životinjama: „eksploatišemo bolje od sebe, samo jer imamo razvijenije intelektualne kapacitete, to onda ne ide u prilog našoj dobroti”. Koliko životinjskog je danas ostalo u nama?

Obično kad neko kaže za čoveka da je životinja (pored toga što to jeste tačno jer mi činjenično jesmo životinje, samo to zaboravljamo), misli se na nešto negativno. Ja u životinjama vidim nežnost i dobrotu i nikad zlo. Životinje imaju određene nagone koje prate, i to je ono gde naša viša svest od njihove preuzima, ali umesto da tu višu svest koristimo za nešto dobro, kao na primer bolju kontrolu impulsa, beskrajnu empatiju ka slabijem – mi je koristimo veoma često u vrlo neetične svrhe, veoma sebične. Prestanak eksploatacije životinja bi bio način da se čovečanstvo preporodi. 

 

Šetnja u blizini beogradskih splavova obeležila je jednu tvoju subotu u martu. Nažalost, ubrzo si bila prinuđena da pobegneš u muzej. Razlog tog bega bilo je đubre koje si zabeležila kamerom, pa opis jedne tvoje fotografije glasi: „đubre kao state of majnd, kao odnos prema sebi i svom životu”. Kako izlaziš na kraj sa ovom i ovolikom količinom đubreta?

Jako loše. Ne izlazim nikako na kraj s tim, osećam se nemoćno i neshvatljivo mi je to da ljudima ova planeta nije dom isto kao i sopstveni stan ili kuća. To je neka potpuno polomljena svest, odsečenost od sebe, nesvesni život, kao i sebični interesi krupnog kapitala. Ljudi su sebi dali previše za pravo, to su sve posledice antropocentrizma i specizma. Nemam mnogo reči, više psovke. Ali i psovke za one koje ne sprovode primenu zakona. Ne možemo se oslanjati na savest ljudi, provereno je, ali možemo na zakone i zakonske sankcije predviđene za njegovo kršenje.

 

Da li postoji recept za povremeno buđenje osećaja bezbrižnosti poznatog samo deci?

Ni kao dete nisam bila sasvim bezbrižna, uvek sam negde u pozadini brinula o nečemu, baš kao i danas, ali i dalje imam trenutke nepomućene radosti, imam ih svaki dan. Svaki dan kada sam zdrava i kada su oni koje volim zdravi, nema mnogo razloga za očajanje, treba grliti onog koga voliš svakog dana što više, uvek je premalo zagrljaja, i ponašati se ko budala, kao klovn, kad god možeš.

 

 

OGNJENKA LAKIĆEVIĆ, pesnikinja i muzičarka, članica benda „Autopark”. Završila je anglistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu, a trenutno pohađa edukaciju za sistemskog porodičnog psihoterapeuta. Autorka je pet zbirki poezije: „Ispod stepeništa”, „Ulubljenja”, „Troje”, „Ljubavna pisma Guglu”, „Vodič kroz požare”. Ne voli kada ljudi ne poštuju tišinu ni druge. Neizmerno poštuje prirodu i životinje. Žao joj je kolektivne propuštene prilike za bolji život, ali tvrdi da svoju neće propustiti.