Parizer država

Na 40 stepeni u hladu došle su najpre TV ekipe, a potom i bolumenta isforsirano nasmejanih likova koji predstavljaju odabir nadležnih u vlasti. Oni će još jednu glupost, drobeći pred kamerama, proglasti vrhunskim potezom od koga će nam sutra svitati lepša jutra. Asfaltiraju dečije igralište između dva stambena niza (uzgred, budi rečeno, već asfaltirano i vrlo pristojno), nabacuju asfalt u tonama. Nadležni se znoje, ali blagonaklono i isprazno pilje, ko u dete koje tek što je prohodalo, u bagere, kamione, užarenu crnu masu. Kad stranačka Glavnokomandujuća krenu, nakon što proceni da je bilo dosta divljenja asfaltu, svi prisutni se dadoše u podanički trk za njom.

Par dana kasnije smišljam komentar na ovu, u propagandne svrhe, orgnizovanu akciju bacanja (uludo) asfalta na asfalt, kad me kroz prozor zadivi prizor: na sada već 37 stepeni u hladu desetak muških osoba u zrelim godinama okupilo se oko venjka postavljenog nasred travnjaka, a nedaleko od već pomenutog dečijeg igrališta. Pomislih da se, ne daj Bože, desilo nešto ozbiljno pa komšije sređuju utiske. No, razuveri me pojava politički visoko kotirane ženske osobe koja u rukama nosi ovale prepune posluženja. Blesnuše na onim ozbiljnim muškarcima već prepoznatljivi isforsirani osmesi i za tren njihova lica dobiše budalast izraz koji je poručivao: kako si se samo setila da nas okupiš oko podneva na 37 stepeni da dok žvaćemo sadržaj ovala, prežvakavamo stranačka pitanja umesto da idemo pored reke na pecanje, ispijamo ladna piva s pajtosima ili vodimo decu na bazen.

A kad je reč o deci, ona crtaju i boje. I to na fasadama, na klupama, ogradama. Pre par dana dva momčića od najviše 16 godina boje u crno deo fasade moje zgrade i ponosno odvaljuju da će tu ispisati poruku: Još rađaju majke Obiliće! Bravo, uzvikujem ja ironično. Vama u 21 veku idol je Miloš Obilić, vitez iz dalekog srednjeg veka, junak koji je dao život na Kosovu polju. Prisetih se još nekih ispisanih poruka na tek postavljnim drvenim klupicama: Život za Kosovo, Do smrti za Duvanište (niško naselje); Srbijo, majko, ne damo te! Otkuda ta potreba iskazivanja patriotizma i lokal patriotizma kod tek stasalih dečaka koji odrastaju uz Internet? Otkuda taj osećaj ugroženosti u sred mira i velikodušne podele 10 000 dinara po detetu? Šta to unosi nemir i nesigurnost kod dece koja, kako poručuju iz sedišta vlasti, žive u blagostanju i imaju na raspolaganju parizer salamu za samo 250 dinara? Rekla bih, dečija intuicija. Osećaj da, ipak, nešto nije u redu. Da majka i otac ni sa onih deset hiljada dinara ne mogu da im obezbede nove patike za školu, da su se i prošlog meseca od dede pozajmili za račun za struju, da će i ovog leta Bovansko jezero menjati more.

I da su oni isforsirani osmesi rezervisani samo za krug čiju „lakoću postojanja” podržava stranačka članska knjižica i dubok naklon. Život u njihovim raljama unapred je žrtvovan uludo. Otuda strah kod dečaka i na fasadu preneta bojazan da su rođeni da bi bili žrtvovani. U nekom od tuđih sukoba.