Palestina

Najpre smo jurcali za svežom prasetinom, pravili rusku salatu za novogodišnji doček i razmenjivali poruke prizivajući ljubav.

A njih su ubijali.

Potom smo grickali suve šljive i orahe, palili badnjake i poručivali „Mir Božiji, Hristos se rodi!”.

A njih su nastavili da ubijaju.

Onda smo, demonstrirajući pravoslavnu versku opredeljenost, đuskali 13. januara uveče na trgovima i po halama uz Amadeus bend i Seku Aleksić uzvikujući polupijano: Srećna Nova pravoslavna!

A njih su besomučno istrebljivali.

„Ljudi, zar vam nije žao nas!?” kriknuo je bespomoćno u neku kameru dečak od najviše 12 godina iza koga se beskrajno prostirao razrovan prostor izmešanih cigli, betona, gvožđa i delova ljudskih tela. Gaza. Mesto zločina. Ali i tačka u koju se mesecima unazad koncentriše ravnodušnost na patnju. Tačka iz koje isijava planetarna zaraženost sebičnošću i licemerjem. Isijava sposobnost varanja i glumatanja saosećajnosti, brižnosti, potrešenosti.

Onaj ko pasivno prihvata zlo, jednako je odgovoran za njega kao i onaj ko ga čini, govorio je pre no što su ga ubili Martin Luter King, baptistički sveštenik i borac za ravnopravan građanski status Afroamerikanaca.

Osećamo li odgovornost za zlo koje je na delu u Gazi? Ili se na jedan klik gasi i naš osećaj uznemirenosti nad snimcima nedužno pobijene dece? Bezdušnost zaodenuta samozavaravajućim i olako prihvaćenim stavom da smo pred tolikim užasom nemoćni. A da li smo? Ima nas na milijarde nemoćnih. A to je već moć. Moć koja ćuti.

Palestina. Tako daleko od naših soba iz kojih se čuje samo jeka petardi u slavu Mira Božijeg i rođenja Isusa u Vitlejemu, palestinskom gradu, mestu gde i danas postoji Crkva Rođenja Hristovog.

Palestina. Prostor gde se rodio onaj koji je propovedao milost Božiju, a te milosti danas nema za dečaka koji vapi „Ljudi, zar vam nije žao nas?!”.

Ne, nije nam žao. Od petardi se ne čuje jeka eksplozija, komadanje tela, galop smrti nad palestinskom decom, majkama i očevima.

Zavaravamo sebe da smo ganuti. Brižno skupljamo ostatke bogate praznične trpeze i uz zalogaj preostale bajadere zaboravljamo na devojčicu kojoj je jedan od malobrojnih preživelih lekara u Gazi baš malopre amputirao obe noge bez anestezije.

Otkud nam toliki spokoj? Zar nas razulareno i histerično arlaukanje u slavu Vitlejemskog čuda nimalo ne plaši? Ispod našeg prozora su utihnule petarde. Ne, zaista nema razloga za nemir.