- Ko to tamo zeva - 30. May 2024
- Od juga Srbije do severa Švedske - 25. Mar 2024
- Zaplanje ili bujanje korova - 18. Aug 2023
Samo će onaj moći da bez straha ide kroz život
ko je svestan svog pripadanja celini.
Alfred Adler
Nakon poziva za radni angažman u Švedskoj pred nama je samo još jedna dilema. Relaciju dugu blizu 4000 kilometara preći, za par dana, avionom i vozom, ili putovati, sedam dana, automobilom. Odlučujemo se za ovo drugo. Zašto? Zato što poslodavac plaća putne troškove, a za boravak, duži od godinu dana u Švedskoj, nije dovoljno od kuće poneti samo četkicu za zube i drage fotografije. Uz to, ovaj put vodi kroz centralnu Evropu i tu ima šta da se vidi. Granica sa Hrvatskom udaljena je od Niša 750 kilometara i na putu kroz Srbiju ništa se neobično ne dešava. Oko Beograda su uobičajene saobraćajne gužve i bezobzirni vozači, koji kolone vozila pretiču koristeći zaustavnu traku kao da su oni jedini koji negde žure.
Granica između Srbije i Hrvatske očekivano je prazna. Prilazimo do kućice za pasošku kontrolu i čovek srednjih godina traži na uvid naše putne isprave. Pita nas gde i zbog čega putujemo. Dobija naš odgovor i uz želje za srećan put prelazimo granicu bez ikakve carinske kontrole. Pred nama su duge, dosadne slavonske šume. Žurimo kako bi u Zagreb stigli u, koliko – toliko, pristojno vreme.
Urednost koja prija i…
Željni odmora i kratke, predponoćne šetnje, dočekuje nas poluprazan i prilično mračan Glavni, železnički kolodvor. Tu je nekoliko pijanaca i par napadnih taksista, koji nam nude svoje usluge. Ljubazno ih izbegavamo i silazimo do trga kralja Tomislava. Trg je prazan i mračan, a spomenik neosvetljen i zato odlazimo do starog dela grada. I tu nas čeka novo iznenađenje. Jeste ponedeljak i sat otkucava 22 časa, ali ni tu, gotovo, nikoga nema. Ulazimo u jedan od, već praznih, kafića i od šankera tražimo kafu. Mladić se zabezeknuto pita ko još u to doba pije kafu, ali brzo shvata nesmotrenost takvog pitanja i gotovo se opravdava, pokazujući nam već oprano posuđe i oprane automate za kafu. Ništa nam se ružno, niti preteće ne dešava, ali uprkos ljubaznosti ovdašnjih ljudi odlučujemo da produžimo prema Mariboru. Posle vožnje, ne duže od dva sata, stižemo u prelepi gradić na Dravi. Naši ljudi bi rekli da tu nema ni živog pileta. U tesnim uličicama, između starih, s ljubavlju čuvanih, kuća, uz fijuk vetra, jedino odjekuju naši koraci…
Za manje od sat vremena stižemo u Grac. Ponoć je već prošla i prvi hotel, od brojnih hotela u centru grada, naše je konačište. Apartman, sa cenom od stotinak evra, pravi je Eldorado u kome može istinski da se uživa. Kada smo u podne došli do recepcije kako bi se odjavili simpatična recepcionerka sa engleskog prelazi na naški. Kaže da je iz Bosne i da ovde živi već osam godina, a da je grad pun ljudi iz nekadašnje Jugoslavije.
Putem kroz Austriju prolazimo kroz prelepe predele. Imamo utisak da se nalazimo u nekoj zapadnoj Šumadiji, sa urednim, umivenim ulicama i sređenim selima, u kojma su sve kuće brižljivo čuvane i ukrašene baštama, cvetnim terasama i prozorima.
Skrećemo sa glavnog puta prema zamku u gradiću Melk. Idemo ulicama iznad kojih se, kao čarolija, uzdiže zdanje nestvarne lepote. Pred njegovom lepotom postajemo svesni nemoći reči, ali moći ljudskog duha i želje da iz sebe iznedri nešto najbolje i neponovljivo. Svakako, zamak u Melku je dobra uvertira za boravak u Vijeni. Veličanstvena katedrala Svetog Stefana u centru grada, samo je jedan od raskošnih spomenika kulture kojim ovaj grad predstavlja sebe. Beč nije samo evropska prestonica klasične muzike, u kojoj su nastupali Mocart, Štraus, Betoven, niti je samo sedište raskošnog zdanja bečke filharmonije, gde svira i jedan od najboljih orkestara na svetu, već je i evropska prestonica bogatstva i moći. Ali, tek kada pređete iz Beča u Prag postajete svesni pravih razmera duhovnog obilja i vrednosti Evrope.
U ovom grad na Vltavi, koji je dugo bio zatvoren u komunističkom lageru, prosto, ostajete bez daha. Tu, jednostavno, ne znate u šta pre da gledate: u prozorske vitraže, kitnjaste kapije i iste takve ograde na terasama, elegantne stubove, fontane, finim kockama presvučene ulice, prelepe građevine vitkih kula… Jer, ovaj grad, kojeg tek poslednjih par decenija otkrivaju turisti iz svih krajeva sveta, sada je neprekidno opsednut organizovanim grupama i hordama, znatiželjnika. Svuda ćete videti vodiče sa zastavicama, iza kojih tabanaju grupe turista, ekskurzije čavrljavih klinaca, ili onih, koji se kao i vi, ne snalaze u toj galeriji starina. Možda je i to razlog zbog čega ovde nije retkost sresti neljubazna i mrka lica domaćina. Ali, kada krenete od glavne, železničke stanice prema Karlovom mostu bile bi vam potrebne stranice i stranice kako bi opisali sve ono što čini bogatu istoriju ovog grada, u kome je svaki kamen deo bogatog istorijskog nasleđa.
Napuštajući Prag odjavne formalnosti u hotelu obavljamo sa mladićem, dobrim poznavaocem engleskog jezika. Na počeku malo uzdržan postaje govorljiv kada mu kažemo da je njegovo ime Dušan našega porekla. Napuštamo hotel sa balkanskim, zavereničkim mislima kako mu je majka, verovatno, bila zaljubljena u nekog našeg čoveka.
Krećemo dalje „…jer Gospod je napravio drumove za putovanje…”. (V. Fokner, 1976: 26)
Posle par dana putovanja ulazimo u Nemačku. Nemački putevi i nisu baš tako besprekorni kao što smo mislili. Zagušeni saobraćajem i okruženi nepreglednim raskošnim, šumama česta su mesta saobraćajnih nezgoda. Nekada su zastoji dugi kilometrima i traju satima, ali nikome ne pada na pamet da vozi zaustavnom trakom, ili da između dve kolone ne ostavi prostor za prolaz urgentnih vozila. Te kolone, posebno u vreme vikenda, dobar su razlog da skrenemo sa glavnog puta i da se, negde između Drezdena i Berlina, sasvim slučajno, nađemo u mestašcu zvanom Bestense. Pažnju nam privlači mali motel i kraj njega rustična, pivska bašta. Tu susrećemo domaćicu, srednjih godina, sa zanimljivim tetovažama na rukama, koja se ponaša u maniru rokerke iz sedamdesetih godina prošloga veka, ali izuzetno ljubazna i predusretljiva. Sve nam se odmah dopada: soba, dobra večera, a ponajviše nemačko pivo, domaće izrade. Ujutru nas ljubazna Nemica časti kafom, a mi nju obećanjem da ćemo tu ponovo svratiti, ali ovoga puta sa nekim suvenirom iz naše zemlje.
…ljubaznost koja zbunjuje
Zbog sve veće saobraćajne gužve oko Berlina, a i zbog nedostataka vremena, odustajemo od svraćanja u taj grad. U prvim večenjim satima smo u pristaništu u Rostoku. Tu saznajemo da je trajekt za Dansku upravo otišao i da naredni polazi tek za dva i po sata. Pitamo ženu koja prodaje karte šta da radimo, a ona nam odgovara: Hoćete li da kupite karte, ili ne?
Prvi smo na lučkom molu. Do nas staje autobus kragujevačkih registarskih tablica.
– Odkuda vi? – pitaju Kragujevčani.
– To je duga priča – odgovaramo. – A odkuda vi? – pitamo mi njih.
– Platio nam gazda da mu sviramo na svadbi u Kopenhagenu. Šta ćeš? Mora nešto da se zaradi.
– Tako je – slažemo se sa našim zemljacima i ulazimo u ogromno ždrelo skoro praznog trajekta. Nakon dva sata plovidbe na Danskom smo kopnu. Nasmejani policajac, duge brade i kose, želi nam dobrodočilicu. Obodreni time nešto bismo lepo da mu kažemo, ali iza nas je nekoliko vozila. Zato nastavljamo izvanrednim, danskim putevima, na kojima bi im i Nemci pozavideli. Prolazimo kroz neubičajeno mračan Kopenhagen, koji kao da je sastavljen od tri grada: starog, novog i industrijskog. Subota je i grad je pun mladih ljudi, okupljenih u grupama oko diskoteka i kafića. Ulicama špartaju mnogobrojni biciklisti iako je živa u termometru ispod nule. Laganom vožnjom ulazimo u danski primorski gradić Helsingor. Iznenađeni smo lepo uređenim kućama i baštama. Ceo ambijent odiše šarmom mediteranskih gradića. Mesta su veoma prijatna, ali, mi moramo dalje. U Helsingoru stajemo i usred noći prilazimo dvojici dečkića. Pitamo ih kako da nađemo put za luku iz koje ćemo trajektom do Švedske. Ostavljaju svoje skejtbordove i paket otvorenog piva i agilno nas, posredstvom telefonskih aplikacija, upućuju prema našem cilju.
Konačno smo u Švedskoj. Prolazimo pored Stokholma u koji ćemo svratiti kada budemo imali više vremena. Taj grad, u kome živi oko 750.000 stanovnika, deluje lepo i prijatno. Čini se da je u njemu lako živeti, a posebno u gradićima koji ga okružuju, punih raznobojnih, drvenih kučica, sa lepo uređenim vrtovima. Kao da je uređenje tog prostora prepušteno deci, njihovim igrama i dovitljivostima. „Jer čovek ponekada može da shvati da deca imaju više razuma od njega. Ali on ne voli to da im prizna dok im ne izraste brada.” (V. Fokner, 1976: 89)
U Švedskoj se svi poslovi završavaju elektronskim putem, posredstvom Interneta, i umesto gotovine koriste se isključivo bankovne kartice. Ali, to ne stvara veće probleme zbog izuzetno ljubaznih domaćina koji se trude da vas brzo uvedu u ovdašnje tokove. Tako, na primer, stajemo na parking i pokušavamo na automatu da odgonetnemo kakav je način plaćanja. Ne uspevamo, ali nedaleko od nas staje automobil. Prilazimo i vozača molimo za objašnjenje. Čovek izlazi iz automobil i na temperaturi ispod nule, u košulji sa kratkim rukavima, ide stotinak metara do automata. Zahvaljujemo mu na pomoći i pitamo ga da li se u blizini nalazi neki restoran, gde bismo mogli da ručamo. Kaže da to ne zna, jer nikada ne ide u restorane. Oni su, ovde, veoma skupi.
Već smo u Umei, univerzitetskom gradu, stotinak kilometara udaljenom od mesta do kojeg idemo. Podseća na noviji i umiveniji studentski grad u Beogradu. Ništa posebno, ali lepo osvetljeno i pristojno.
Najzad smo u Šelefteu. Tu nam je prebivalište. To je relativno nov grad okružen šumama, rekama, jezerima i morem. Svuda su brvnarice zanimljivog izgleda, a u samom gradu, i svuda oko njega, svi su putevi očišeni, iako su kraj njih smetovi snega visoki dva, do tri metra.
Naravno, ovo su prvi utisci i vreme će pokazati koliko su ispravni. Ali, kako reče Tolstoj: „Da bi čovek prešao hiljadu kilometara, on mora da se nada da ga nešto dobro čeka posle tih hiljadu kilometra.” (L. N. Tolstoj, 2010: 223).