- Ko to tamo zeva - 30. May 2024
- Od juga Srbije do severa Švedske - 25. Mar 2024
- Zaplanje ili bujanje korova - 18. Aug 2023
„…zadah suprotan prirodi stvorenja koje misli.”
Žan Pol Sartr
Imati mogućnost izbora uvek je privilegija, pa makar to bilo biranje između dobra i zla. Naravno, on je uvek skopčan sa rizikom i zbog toga bi onaj ko bira morao da bude svestan svoje odgovornosti i sopstvenog položaja. Ljudi koji ne uviđaju važnost i vrednost izbora skloni su da tvrde da su izbori besmisleni, jer su svi isti.
Ali pažljivim posmatranjem prirodnog, ili božanskog genija (kako kome drago) lako se ustanovi da, na primer, među pahuljicama nema nijednog istovetnog oblika. A šta je tek sa ljudima? Jer, ukoliko su nam različiti otisci prstiju, možemo li da zamislimo kakve su nam onda moždane vijuge, a tek duše?
Ko je zaprljao politiku?
Takva svekolika različitost jeste ono što daje smisao izborima. Pa ipak, izbor nije samo biranje između dve, ili više opcija, već i mogućnost iznošenja argumenata, kao i borba da se čuje nečije i neko mišljenje, ali i da se poštuje drugačija volja. A da bi ljudi prihvatili takve oblike komunikacije ne treba ih demotivisati, obeshrabrivati i demoralisati, već sasvim suprotno: motivisati i profilisati njihove političke stavove. Na žalost to je teško, ili je gotovo nemoguće, u sredini gde se decenijama pothranjuje uverenje da je politika prljava delatnost, nedostojna poštenog ljudskog bića.
Da bi se shvatila suština političkog angažovanja neophodno je sa mnogo više pažnje pristupiti ovom fenomenu.
Prvo: samo značenje ovog pojma nastaje iz starogrčke reči polis što znači grad – država. To ukazuje na nemogućnost života u zajednici sa drugima mimo političkog angažmana.
Drugim rečima, od politike zavisi cena hleba i svekoliki oblici društvenosti. Ukoliko je to tako, kome onda odgovara da se ljudi ponašaju kao amebe i da se klone politike? Izgleda samo onima čija je samovolja iznad svakog oblika zajedničkog života. Prof. dr Čedomir Čupić određuje politiku kao: „delatnost usmerenu na osmišljavanje, organizovanje, vođenje i regulisanje zajedničkog života ljudi, u skladu sa njihovim potrebama, interesima, predstavama, ciljevima i sredstvima u određenoj zajednici, uz saglasnost svih ili uz potčinjavanje (sa pritiskom ili bez pritiska)”. Pažljivo iščitavanje ove definicije jasno kazuje da u politici nema ničega prljavog osim (u poslednjem delu teksta navedenog) potčinjavanja sa pritiskom.
Prelomljena izvesnost
Pa, ko nas to pritiska čineći politički život u Srbiji prljavim?
Podsetimo se. Prvi demokratski izbori u Srbiji, posle Drugog svetskog rata, održani su 9. decembra 1990. godine. Tada je na izbore izašlo 71, 48% birača. Neobičnost ovih izbora dogodila se u opštini Rakovica. Tu je izbore izgubio kandidat DS, akademik i slavni pisac Borislav Pekić. Upravo onaj koji se u sabranim delima iz tuđine, naslovljenim Nepodnošljiva lakoća ludila, dotakao i naših nesvakidašnjih karaktera. Kandidat SPS bio je automehaničar Radoš Karaklajić, a Radikalne stranke dr Vojislav Šešelj. Njih dvojica ukrstila su političke mačeve u završnom krugu i pobedu je odneo bučni zagovornik srpskog nacionalizma. Međutim, izbore je u zemlji dobila SPS, osvojivši 77,6% mandata. Ona je nastupila sa sloganom Sa nama nema neizvesnosti, a DS sa sloganom Prelomi pametno.
Da li smo „prelomili pametno” kada smo poverenje dali onima koji su jamčili izvesnost? Zahvaljujući njihovim garancijama Srbija je devedesetih godina minulog veka vodila, i izgubila četiri rata, prošla kroz međunarodne, ekonomske sankcije i doživela intervenciju međunarodnih oružanih snaga. Nakon skoro desetogodišnje noćne more ubijen je i prvi, demokratski izabrani premijer, a njegovo ubistvo euforično je proslavljeno od onih koji danas čine vrh političke nomenklature. Ta duševna poremećenost toliko je metastazirala da se sada manifestuje kao prikrivena želja nekih vodećih ljudi da prežive izrežirani atentat kako bi sebi obezbedili još veću podršku mase zaljubljene u tragedije.
Takva izobličena logika više je nego prljava i svakog normalnog čoveka udaljava od politike, ostavljajući je u naručje onima koji je vide samo kao sredstvo za ostvarenje ličnih ambicija i interesa.
Parlament ili ulica
Zar bi onda nekoga moglo da čudi to što posle decenije stolovanja aktuelne vlasti Srbija spada među 4 najnerazvijenije zemlje u Evropi i što je njen spoljnji dug dostigao 30 milijardi eura? Za to vreme vlast svojim podanicima, po glavi stanovnika, velikodušno deli po 30 eura. I ukoliko neko prigovori da se radi o nekritičkom i nedomaćinskom rasipanju budžeta radi potkupljivanja glasača, odmah biva proglašen domaćim izdajnikom i stranim plaćenikom. Drugačije mišljenje od vladajućeg se progašava pretnjom.
Tanja Fajon, predsednica evropske delegacije Parlametarnog odbora za stabilizaciju i pridruživanje EU i Srbije tvrdi da se naša zemlja, kada je reč o slobodi štampe, nalazi na 93. mestu u svetu. Ako se zna da Evropu čine 44 zemlje, onda je Srbija daleko iza evropskog proseka. U takvoj medijskoj atmosferi vladajuća stranka obećava nekakvoj nedefinisanoj opoziciji 85.000 njenih kontrolora na predstojećim izborima, a opozicija nikako da se dogovori da li će ući u više nego neophodnu, predizbornu ili postizbornu koaliciju. Pa ipak, Tanja Fajon kaže: „Bojkot izbora od strane velikog dela opozicije mogao bi biti od velike štete, jer Srbiji treba parlament koji će biti hram demokratije, a ne mesto gde nema uslova za rad ili odakle će opozicija ponovo izaći na ulice.”
Prisetimo se na kraju francuskog književnika Anatola Fransa, koji je pre gotovo sto godina, usrdno molio Boga da mu nikako ne dozvoli da njegovo mišljenje prevagne nad svakim drugim i da kao takvo apsolutno caruje nad svim drugim umovima.
Želimo li mi Srbiju bez carevanja jednog uma? Na nama je da procenimo da li nam budući izbori makar nagoveštavaju takvu Srbiju. Srbija nakon aprila 2022. biće rezultat naše snage da se izborimo za svoj izbor.