Aleksandar Stankov: Biti slobodan je izbor

Na 5 pitanja za Saberi Se odgovara Aleksandar Stankov, novinar i pisac.

 

Aleksandre, prošetaćemo pitanjima kroz tvoju zbirku Elastične priče. Najpre, šta za tebe kao novinara, mladog pisca, ali i neposrednog učesnika života zaogrnutog ružičastim manipulacijama i nasiljem, znači Knjiga?

Knjiga je oduvek bila neka druga stvarnost. Nekad bolja, nekad gora, ali svakako drugačija. Jednostavna, ali prenosiva magija, kako zna da kaže Stiven King. Neki je baš zato i vole. Zato i beže u književnost i čitanje. Opet, i ta magija i druga stvarnost često nose najveće životne istine. Ako već moram da definišem šta za mene znači knjiga, ja bih se zadržao negde na toj liniji fikcije koja iscrtava život dajući nam katarzične trenutke i nove poglede na svet oko nas. Takva je i ova moja Knjiga. U jednom delu se bavi najsurovijom stvarnošću koja je izvan ružičastog ogrtača, ali završava nadom. Nadom u čitanje. Nadom u život. Čitaj da bi živeo, rekao je Flober.

 

Biti Slobodan u tvojoj interpretaciji je… ?

Sloboda je širok pojam. Ja sam se u istoimenoj priči bavio pitanjem slobode i (ne)sreće, njihovim preklapanjem i preplitanjem u percepciji pojedinca. Suštinski, trudio sam se da pokažem da često možda i mešamo pojmove slobode i sreće neznajući kako da sami sebi definišemo određene svakodnevne teskobe nastale u čeljustima kapitalističke aždaje. Za mene je biti slobodan – izbor. I to izbor u najširem smislu. Svoju slobodu biraš sam. Ona može da bude na poslu, biranjem profesije, firme, radnog mesta i uslova rada. Može da bude u ljubavi, može da bude u odnosima sa prijateljima i rodbinom. Prisutna je svakako u političkom opredeljenju, a može da bude i tamo gde se najmanje nadamo – jedne kišne večeri, na biciklu dok jezdimo mokrim niškim ulicama.

 

Šta misliš o ljudima u Rukavicama i koji je tvoj savet za njih?

Priča Rukavice se suštinski ne bavi ljudima u rukavicama, već je jedna iskrena i emotivna priča o odrastanju. O dečačkim nestašlucima koji mogu mnogo da utiču na one sa malo više duše. Da, možda i mogu da utiču jer ti i takvi sa dušom kroz život ne idu u rukavicama. Jer to ne znaju. Možda možemo tu priču da čitamo i iz tog ugla. Zašto da ne? Za ljude u rukavicama nemam neki poseban savet osim da ih „skinu”. Videće da može i tako. Sigurno je lepše i slobodnije, a „u rukavicama” samo ponekad, ako baš mora.

 

Od čega ti je Muka i kako se boriš sa tim?

Živimo u svetu u kojem je sve postavljeno naopačke. Shodno tome i mučnina je sveprisutna. U toj „izvrnutoj torti” muka mi je jer zaboravljamo osnovne životne vrednosti kao što su ljubaznost, solidarnost, znanje, dostojanstvo, porodica… Mislim da odatle nastaju i druge mučnine. Zaboravljene životne vrednosti postavljaju drugačije društvene norme, pa mi onda bude muka od jurnjave za brzom lovom, od unižavanja pameti, znanja i obrazovanja, od stručnjaka za sve i svašta sa društvenih mreža, generacijama koje žive na telefonu, od „šta će drugi da kažu” i „da komšiji crkne krava”, od kvazi-političara koji misle da su elita, od bacanja smeća u reke… Ima toga, nažalost. Borim se pisanjem i druženjem sa ljudima sa kojima delim istu muku.

 

Da li biti Elastičan znači opstati u novinarstvu, ali i u životu?

Za opstanak u životu je neophodno biti elastičan. To čak i nije naš izbor. Sam život to udesi za nas. Neki nekad shvatimo, a neki i ne. Savijamo se, povijamo i vraćamo u početna stanja. I dobro je dok možemo da se vratimo. U toj životnoj elastičnosti uvek tome moramo da težimo. Vraćanje u prvobitno stanje mora da bude naš primarni cilj. Naravno, nikada neće biti isto, ali moramo da znamo da smo uspeli. Jer dovoljno smo elastični da se ne slomimo. Uspeh je to. Ovo se ne odnosi na elastičnost zvanu „linIja manjeg otpora” ili „šlihtanje”, već na sve zgode i nezgode koje nam život donosi, a koje nas svakog dana čine elastičnijima. Što se novinarstva tiče, elastičnost je možda važna za opstanak u toj areni raznoraznih likova o kojima bi da pišeš i koji bi da o njima pišeš. Elastičnost je da znaš da se prosto snađeš i sa svakim popričaš i/ili dobiješ informaciju koja ti je potrebna. Važno je znati da kada pišeš i radiš na temama, tu elastičnosti nema. Postoji samo istina i ona je jedna. Nema ničeg elastičnog u baratanju činjenicama. Nažalost, većina najčitanijih i najgledanijih medija u Srbiji danas ovo demantuje. Tako nam ostavljaju prostor da nam bude muka, jer su oni neslobodni, a čini se i da se retko druže sa knjigom.

 

 

ALEKSANDAR STANKOV, diplomirao na Filozofskom fakultetu u Nišu, na smeru Književnost i srpski jezik. Od 2008. godine se, sa povremenim prekidima, bavi novinarstvom. Radio je u niškom Medija centru, na RTV 5 Niš, a najveći deo karijere proveo je u „Južnim vestima” gde je bio i zamenik glavnog i odgovornog urednika. Za uređivački rad dobio je nagradu „Slađana Veljković” za 2018. godinu. Tekstove povremeno objavljuje u listu „Danas” i novinarsko znanje prenosi mlađim kolegama.

Svoju prvu knjigu, zbirku prča „Elastične priče” objavio je 2021. godine. Njegova pripovetka „Mrak” štampana je 2015. godine u zborniku „Crte i reze” biblioteke iz Svilajnca, dok je priča „Dim” bila deo antologije priča „Nijanse gladi” (2023). 

Autor je bloga „Zapisi sa južne strane” gde objavljuje svoje priče, kolumne i komentare. Odnedavno je u IT sektoru. Živi i radi u Nišu.