Ćutolozi I

Moj otac je nekada bio funkcioner jedne opštine. Kao takav, trebalo je da prisustvuje važnom sastanku koji se održavao u zgradi Skupštine Srbije. Tri dana smo ga majka i ja molile da krenem s njim za Beograd. Kao brucoškinja jedne društvene nauke, želela sam da izbliza osmotrim atmosferu visokog republičkog zdanja. Otac je smatrao da vožnja ćerke u službenom vozilu predstavlja ozbiljnu zloupotrebu položaja. Pokleko je na moje suze, ali mi je tokom puta u više navrata napominjao da se, u skupštinskom holu, ponašam dostojanstveno jer se radi o prostoru koji predstavlja najviše zakonodavno telo. Sećam se te treme i gotovo straha od tog zdanja kojim su prolazili neki, za mene, zabrinuti, poslovni, ozbiljni ljudi.

Kasnije, kao mlad novinar, po drugi put sam se susrela sa tim skupštinskim zdanjem. I opet sam, pod uticajem reči mog oca, u taj prostor ušla sa respektom i blagom bojazni od količine pameti na koju će naići moja novinarska pitanja.

I tako su prolazile godine, a moja slika iz mladosti, polako se ronila. Ponekad je direktan prenos skupštinskog zasedanja izazivao u meni blagi podsmeh, zapanjenost pa i ogorčenje. Ali, ipak, nisam se potpuno predavala negativnoj oceni.

A onda se, nedavno, to što se zove najviše zakonodavno telo definitivno ogolilo u zbir nemuštih klimoglavaca. U zbir likova bez sopstvenog stava. Zakon o referendumu koji su ti isti poslanici usvojili pre izvesnog vremena, tog dana su jednoglasno izmenili. Da li su verovali da izglasavaju dobar propis kada su prvi put dizali ruke, ili su u kvalitet rešenja poverovali krajem prošle nedelje, ili možda oba puta nisu ni u šta verovali?

Najverovatnije je da im je ubedljivo najjače uverenje bio i ostao strah od iskakanja iz zadatog stranačkog jednoumlja. I takođe, strah da bi u slučaju da progovore mimo očekivanog, bili obeleženi da im se uskrati pravo na status dobro plaćenog skupštinskog ćutologa. Onog koji se oglašava isključivo po nalogu sa vrha. I onog koji najčešće ne ume ni taj zadatak pristojno da odbrani. Ako ni zbog čega drugog ono da bi opravdao dobru poslaničku platu. Na pitanja novinara, ti klimoglavci su pognute glave izbegavali odgovor. Oni ga, ni sami nisu znali.

Slična pitanja im, kad stignu iz prestonice, neće postaviti ni komšije iz ulaza, ulice, naselja, koji su glasali njihovu stranku. Odavno su i oni shvatili da se do lokalnih ili republičkih skupštinskih sala, pre svega, stiže preko dobro istreniranog stava da se prosipanjem mudrosti i argumenata mnogo rizikuje.

Nemo podizanje ruku je jednostavna, a tako isplativa radnja.

I moj otac i ja postajemo ćutolozi dok pratimo na TV-u najnovije skupštinsko zasedanje. On ćuti jer ga je stid. Ja ćutim, jer mi ga je žao.