- Ko to tamo zeva - 30. May 2024
- Od juga Srbije do severa Švedske - 25. Mar 2024
- Zaplanje ili bujanje korova - 18. Aug 2023
„Ide duša kroz san a čovek koliko stigne.”
V. Stojiljković
Napolju hladno i jadno. A ni u državi nije bolje. Narod preživljava uz puno umešnosti i mnogo odricanja. Za to vreme vlast nas uverava kako nismo ni svesni da smo na korak od velikog istorijskog uspeha. Naime, Srbija je na vratima velike evropske porodice. Potrebno je još samo malo strpljenja i zajedničkog napora, i naravno zdušne borbe protiv rušilaca ovako prosperitetnog puta.
Dok svet pred našim ministrima postrojava svečane garde i uz osmehe razmenjuje diplomatski odmerene fraze sa našom premijerkom snažnoga stava (pogotovo kad pred kamerama brani voljenoga predsednika), oni bi, ti mrzitelji našeg neviđenog procvata, zapravo, da nas vrate u neka bedna vremena. Naravno, zato takvima, zaključuje vlast, nema mesta na državnim medijima. Neka oni kritikuju po zadimljenim kafančinama i galame na ulicama, ali pristojan svet, stalno preokupiran brigama za sudbinu zemlje, ali i za bezbednost svog predsednika, njih neće gledati i slušati.
„Tišina nije dovoljna. Ako treba izbegavati proganjanje, likvidiranje i ostale simptome društvenih trvenja, pozitivne strane propagande moraju biti jednako efikasne kao i negativne.” (Haksli, 1980: 14) Zbog toga bi pristojnim ljudima trebalo omogućiti da gledaju i slušaju umivene i nalickane, uglavnom vesele, estradne „umetnike”. One koji su prijatelji vlastima. Ali, ni vlast njima ne ostaje dužna pa im daje luksuzne stanove, skupa putovanja i turneje, honorare za stranačke terevenke i još mnogo toga što u jedan tekst ne može ni da stane. „Takva potkultura, konačno, zainteresovana je, pre svega, za potrošnju.” (D Hebdidž, 1980: 95), jer kako primećuje Haksli: da bi ljudi pristali da vole svoje robovanje treba im obezbediti ekonomsku sigurnost. I ne samo ekonomsku, već i onu psihičku i socijalnu. Onu u kojoj se obrazuju i grade vrednosni stavovi. Otuda našom estradom šetaju horde „umetnika” koji žive kratko kao vodeni cvetovi i koje niko neće dugo pamtiti.
Ali, zaborav je najgora smrt od svih smrti. Zaborav je besmisao koji nas prati i koji nam preti celoga života. Zato volimo i verujemo u one koji su nam dali nadu, otržući sebe od zaborava. O jednom takvom velikanu naše estrade nedavno je Dragan Bjelogrlić snimio sjajan film. U njemu Milan Marić bravurozno glumi običnog čoveka koji, da bi preživeo, neko vreme radi najteže, fizičke poslove. Ali, talentovani zaljubljenik u muziku i pesmu polako dospeva na estradu. Iako boem, kockar i ljubavnik, zbog iskrenog predavanja onome što voli doživljava vrhunac karijera osamdesetih godina XX veka, a naši sugrađani još uvek ga pamte kao pevača, koji im je razgaljivao dušu, pevajući u hotelu Park.
I verovatno će mnoge od nas, jednoga dana, kada po ko zna koji put sa setom preslušavamo: Danku, Mariju, Dotako sam dno života, ili Da l` je moguće? upitati neki mladi ljudi – ko to peva? Tada ćemo obrisati prašinu zaborava sa onoga koga smo decenijama voleli i slušali i bez stida reći – to je naš Žak Brel, Aznavur, Modunjo. To je naš Toma Zdravković. Čovek koji je pevao onako kako je i živeo. A živeo je hrabro i strasno. Šetao je po tamnim uglovima života i pod svetlima mnogih podijuma. Pobeđivao na kartama i gubio u ljubavima. S mnogima drugovao i samovao i sve je to spevao u životnim i setnim, malo oporim, ali punim istine, pesmama. Uz njih se i danas mnogi raduju, ali i tuguju, jer, one nisu samo muzika i pesma, već i dar sa kojim se dobro ćuti.
To je naš Toma Zdravković koji je sebe otrgao od zaborava, a nama darivao lepotu muzike i stiha i nadu da su dobre stvari trajne i uvek moguće. Otišao je tiho jednoga dana s početka jeseni i svojim je odlaskom ispisao još jednu pesmu neprolaza u našim srcima, potvrđujući da prava umetnost dolazi iz života i ponovo mu se vraća. Isto kao što su njegov skroman život i dobrota dali za pravo pametnim ljudima koji nas naukuju da „…što je izrazitija moć, to je jača svest o nemoći.” (Hartman, 1979: 549)
„Ja se stalno pitam, nikada neću znati, zašto sam rođen, zašto ću nestati?
(Iz pesme Tome Zdravkovića: Šta je to u meni?)