- Ko to tamo zeva - 30. May 2024
- Od juga Srbije do severa Švedske - 25. Mar 2024
- Zaplanje ili bujanje korova - 18. Aug 2023
„I posle Tita – Tito”
politička parola
Pre nešto više od sto godina u našoj napaćenoj Srbiji živeo je i radio, i stalno bio politički proganjan, prvi, srpski satiričar Radoje Domanović. U svojoj satiri Stradija on piše kako se domogao neke knjige „iz nekog smešnog vremena u kome je bilo mnogo slobodnih zakona, a nimalo slobode; držani su govori i pisane knjige o privredi, a niko ništa nije sejao; cela zemlja pretrpana moralnim porukama, a morala nije bilo; u svakoj kući pun tavan logika, al’ pameti nije bilo; na svakom koraku govorilo se o štednji i blagostanju zemlje, a rasipalo se na sve strane, a svaki zelenaš i nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko groša titulu: Veliki narodni rodoljub.”
Čitam i čudim se kako je taj profesor sprskog jezika video tako daleko u budućnost pa je s toliko preciznosti opisivao ovo naše doba? Ko će ga znati? Mora da je bio domaći izdajnik pa je dobijao informacije i instrukcije od Marsovaca, a ne od njegovih savremenika, tada razmeštenih po državnim službama.
VKV ministri…
Bilo kako bilo, u jedno sam siguran: vekovima živimo u zemlji u kojoj se obožava kult ličnosti, ali izgleda da je on utoliko omiljeniji što je manje pameti. Sigurno je i to uzrok što se ovaj današnji okružio bezličnim saradnicima, pa su se na političkoj sceni zemlje našle takve ordinarne gluperde od kojih vam zastaje dah i zbog kojih se stidite vašeg nacionalnog bića, inače vrednog ljubavi, a i poštovanja.
Verovatno se zbog takvih, moj deda solunac i učesnik svih srpskih ratova u prošlom veku, a i moj otac, učesnik u NOB-u, i borac Prve proletrske brigade, sada prevrću u grobovima, dok moj brat i ja, obojica desetari u Titovoj gardi, ostasmo zgroženi gledajući stotine mladih vojnika i desetine časnih generala kako salutiraju ministru vojske, inače čoveku koji nije odslužio ni vojni rok. A on, bez imalo stida, a duboko svestan nezaslužene pozicije, svoju besprizornost, koja će ući u anale srpske, vojne istorije, bezuspešno prikriva vazda namrgođenim licem i vatrenim, a praznim rečima.
Ništa se bolje nije dogodilo ni sa policijom, oličenoj u čvrstim i dostojanstvenim momcima, a koju je predvodio ministar kog klinci prozvaše – Slinom.
A šta tek reći o onome koji raspolaže društvenim parama, a kradljivac je diplome, ili o onoj koja brine o izgledu naših gradova, a stidi se sopstvenog izgleda? Prema toj logici: zašto načelnik hirurgije ne bi bio stomatolog ako je direktor Državne bezbednosti keramičar, ili, sa koliko ozbiljnosti shvatiti ambasadora koji, u zemlji engleskog govornog područja, sriče taj jezik slično polupismenim izbeglicama.
A šta misliti o onom poslaniku u Skupštini Srbije koji se ne libi da o drugima pogrešno izgovara ružne reči, iako je ružniji i od samoga sebe?
Najzad, kako verovati stalno namrštenoj ženi koja više liči na velikog, brkatog diktatora nego na političku predvodnicu zemlje u kojoj se poštuju ženska prava i suptilnost ženskog bića?
…u zemlji letećih automobila
Ali ako se samo jedan čovek želi predstaviti kao neko ko se u sve razume i sve zna, kao neko ko je blizu samog Boga, a kada to zatreba malo je i iznad njega, njegova će obdarenost biti puno više shvaćena ako je okružen beznačajnim, ništavnim, pa i smešnim stvorenjima. „Oni su slabi i nemoćni i oni će nas voleti kao deca zato što ćemo im dozvoliti da greše. A mi ćemo im kazati da će svaki greh biti iskupljen ako bude činjen sa našom dozvolom; a dozvoljavamo im greške stoga što ih volimo, a kaznu za te grehe uzećemo, najposle, na sebe.” (F. Dostojevski, 1977: 331)
Naravno, sve bi to bilo komično da nije stvarno. U takvoj stvarnosti nikoga posebno ne zbunjuje to što se 9. novembra, u Danu borbe protiv fašizma, štiti mural ratnog zločinca, u zemlji autentičke antifašističke tradicije, i što razularenim zaštitnicima tog murala policija dopušta neometano upadanje u direktan program jedne legitimne TV stanice.
Dakle, sve je moguće u zemlji u kojoj laž postane neodoljiva draž, a njen prvi čovek izjavljuje kako će u njoj početi proizvodnja letećih automobila.
Sve to pokazuje da je ovde već odavno društvena scena preoblikovana u cirkusku. Ipak, oni malobrojni, koje ova vlast smatra maloumnima, dobro znaju da je tanka linija između tragedije i komedije.
Domanoviću, Domanoviću, gde li će ti duša?!