Doktor za Nindža kornjače

– Zlato, mama kreće na posao. Da li ti treba nešto?

– Mama, da te pitam nešto. Da li ti lečiš Nindža kornjače?

– Ne mila, lečim ljude.

– Pa zašto onda nosiš taj veliki ranac kao Nindža kornjača?

– Zato zlato što mi je potrebno mnogo stvari da ponesem da bih dobro radila taj posao.

– A šta to? Pa zar ti, mama, tamo ne daju sve što ti treba?

– Ne, ne daju mi. Evo ponela sam uniformu da se presvučem dok lečim ljude.

– A, to je ona bela bluza i pantalone, što si ih juče prala i peglala.

– Da, zlato.

– A šta još nosiš?

– Hranu, moram tamo nešto da pojedem i popijem dok sam na redovnom poslu ili na dežurstvu.

– Zar vam tamo ne daju kao nama u obdaništu? Zar doktori koji leče ne mogu da dobiju hranu kao pacijenti?

– Ne. Mi lekari moramo da kupujemo i nosimo hranu sa sobom na posao. Kao i ove papire.

– Koje papire, mama?

– Ove da na njima otkucam ljudima od čega boluju i koje lekove da piju.

– Ej, mama, pa nećeš valjda i te ubruse papirne da poneseš, i sapun, i posteljinu?

– Poneću jer toga u mojoj bolnici nema, a kad dežuram, potreban mi je ponekad predah na čistoj posteljini.

– Mama, imam predlog, pozovi tvoje pacijente kod nas kući, pa ih pregledaj… Ja nikada neću biti doktor u tvojoj bolnici! Teodora mi je pričala da njen tata, lekar u Norveškoj, na posao ide bez ranca punog uniforme, papira, hrane…

– Ćao ljubavi, odoh. I da, Teodorin tata se bavi samo pacijentima, on je pravi doktor, a ja sam doktor za Nindža kornjače.