Facijalni znaci laganja

„Niti smo transparentni kao deca, niti smo savršeni lažovi. Možemo lagati ili biti iskreni, možemo otkriti laž ili je propustiti, možemo biti prevareni ili saznati istinu. Možemo da biramo; to je naša priroda.”

Paul Ekman, „Telling Lies”

 

Laganje je sastavni deo socijalnog života. Teško je poverovati da postoji osoba koja nikada nikoga nije slagala, namerno sakrivajući ili falsifikujući informacije. Ljudi se, izgleda, jedino razlikuju po uspešnosti i učestalosti laganja. 

Malo je onih koji su obdareni da lažu, koji dobro znaju da kontrolišu svoje neverbalne ekspresije i izbegnu svaku nesaglasnost sa osnovnom, dosledno sprovedenom linijom laganja. Ima mnogo više onih koji nisu u stanju da dobro smisle, zapamte i izvedu bez greške svoju laž i to teško mogu da nauče. Sa druge strane, ako hoćemo da otkrijemo laž, odnosno uočimo načinjene greške u izvođenju laži, moramo biti veoma pažljivi posmatrači. Da li možemo da naučimo na koje znake treba da obratimo pažnju dok gledamo lice neke osobe koja namerno i bez najave hoće da nas odvede na pogrešan put? I dok lažov čini sve da nas prevari, da li mi činimo sve da saznamo istinu?

Maskiranje prevare

Oni koji lažu više kontrolišu lice nego telo, jer lice, tokom socijalne interakcije, privlači najveću pažnju posmatrača. Lažovi bolje kontrolišu makro nego mikro plan lica. U najvećem broju slučajeva, na makro planu se nalazi ono što lažov želi da nam pokaže, a na mikro planu ono što želi da sakrije. Zbog toga makro ekspresije emocija mogu zavarati posmatrača, ali suptilne mikroekspresije mogu otkriti prava osećanja koja je lažov pokušao da sakrije ili maskira. Posmatrač se najčešće suočava sa mešavinom lažnih i istinitih poruka i ono što mora da nauči je da ih razlikuje.

U svojoj knjizi „Laganje” (Telling Lies, 1992, 1985), Ekman navodi i objašnjava niz facijalnih znakova prevare do kojih je došao u svojim proučavanjima. To su: mikroekspresije, suzbijene ekspresije, propustljivost „pouzdanih” facijalnih mišića čiji se rad ne može lako kontrolisati, treptanje, širenje zenica, suze, crvenilo i bledilo, asimetrija, vremenska neusaglašenost, pogrešna lociranost facijalnih crta i lažni osmesi. Neki od ovih znakova omogućavaju curenje, odajući sakrivenu informaciju; drugi odaju znake prevare koji pokazuju da se nešto krije, ali ne i šta i treći označavaju da je ekspresija lažna. Ukratko ćemo razmotriti sve pomenute vrste facijalnih znakova prevare.

Sa mikroekspresijama, opažač ima najviše problema. Njih je obično lako propustiti, jer se pojavljuju iznenada i traju manje od četvrtine sekunde. Doživljena emocija je izražena u potpunosti i bilo bi je veoma lako dešifrovati kada bi njena ekspresija trajala uobičajeno dugo i kada ne bi bila prekrivena ekspresijom nedoživljene emocije.

Bljesak tuge uz osmeh

U jednom od prvih istraživanja znakova prevare, krajem šezdesetih godina, Ekman i Frizen su prvi otkrili postojanje mikroekspresija. Suprotno od drugih istraživača koji su kasnije otkrili i istraživali mikroekspresije, Ekman i Frizen su tvrdili da one nisu znak osećanja kojih osoba nije svesna. Naprotiv. O tome svedoči sledeći primer (Telling Lies, 1992, 1985).

Analizirajući filmski snimak razgovora psihijatra i pacijentkinje koja je provela nekoliko nedelja na lečenju zbog pokušaja samoubistva, Ekman i Frizen su otkrili facijalne znake njene neiskrenosti. Nastojeći da dobije dozvolu za „slobodni” vikend koji bi provela sa porodicom, pacijentkinja je pokušala da uveri svog psihijatra da se oseća sasvim dobro, iako to, naravno nije odgovaralo istini. Posle nekog vremena, ona je priznala da se tada osećala veoma loše i da je bila spremna na novi pokušaj, čim dobije priliku. Pažljivo gledanje usporenog snimka ovog intervjua, potvrdilo je njenu neiskrenost, jer je, dok je govorila kako se oseća sjajno, na njenom licu bljesnula „skraćena” ekspresija tuge, praćena smeškom. Kada je snimak, bez usporavanja, prezentovan neuvežbanim posmatračima, oni nisu zapazili znake tuge jer su znaci veoma brzo nestali sa lica. Oni koji su znali na šta treba obratiti pažnju, mogli su da uoče mikroekspresije bez ikakvog usporavanja. Takva veština se može steći vežbanjem na stotinama kratko eksponiranih facijalnih ekspresija. Posle iskustva sa nekoliko stotina lica, uočavanje mikro-ekspresija je daleko lakše.

 

Iz knjige A. Kostić, „Govor lica – značenja facijalnih ponašanja”