Humanitarni parking

Problem parkiranja, odnosno manjka parking mesta u našem gradu postoji već dugi niz godina. I dok se broj nervoznih vlasnika automobila povećava, jer grad raste i u visinu i u širinu, nadležni ne pronalaze dugotrajno i kvalitetno rešenje. Poneko parkiralište u dva nivoa, poput onog iza niškog Pozorišta, ni izdaleka svojim kapacitetima ne prate realne potrebe centralnog gradskog jezgra, ali i okolnih kvartova u kojima kao pečurke posle kiše niču nove višespratnice uz koje idu i stanari s automobilima.

U cilju ublažavanja sve akutnijeg problema nedostatka parking mesta, poseglo se i za prostorom tik uz jednu osnovnu školu. Da bi se stvar učinila prijemčivijom, budući parking, nazvan je „humanitarnim”. O čemu se zapravo radi?

Prostor pored OŠ „Sveti Sava” dugo je bio zapušten, a pitanja šta će na tom prostoru nići aktuelizovala su se nakon uklanjanja svojevremeno postavljene balon sale i teniskih terena.

Logično se nametao zaključak da bi tu najbolje bilo postaviti sadržaj namenjen deci školskog uzrasta. Pominjao se saobraćajni poligon za edukaciju učenika, koji je tu nekad i postojao. Čuli su se i predlozi da se napravi mala sala za školski sport gde bi se održavala takmičenja između škola, bilo je reči i o, tako potrebnom, bazenu za plivanje.

I umesto svega toga, odjednom, barem se tako čini, obelodanjena je ideja o parkingu.

Parking mesta su neophodna, ali ne tik uz školsko dvorište i decu. Žitelji Niša su reagovali. Manifestovali su opravdanu osetljivost i osećaj za brigu o dečijem zdravlju. Reakcije Nišlija na ideju parkinga pored škole bile su izuzetno negativne. Pokrenuta je i zvanična inicijativa da se gradnja parkinga spreči. Bilo je i građanskih protesta. Zabrinuti roditelji ukazivali su da automobilima nije mesto u blizini školskog dvorišta, da utiču na bezbednost dece i da zagađuju vazduh.

Grad je zadržao stav da se Humanitarni parking izgradi. To se pravda posebnošću novog parking prostora. Naime, grad je odlučio da sredstva prikupljena od naplate parkiranja usmerava za humanitarne namene. Naravno, i oko ove odluke grada mišljenja su podeljena. Neki su je protumačili kao način da se protesti umire, a neki da grad takvom odlukom šalje poruku da je socijalno odgovorna vlast.

I opet je na površinu isplivalo pitanje: zašto građani blagovremeno nisu konsultovani šta žele na tom mestu? Ili: zašto grad nije pokazao, po ko zna koji put, više sluha  za potrebe i stavove svojih žitelja, zašto se nije potrudio da argumentima objasni i obrazloži ideju o parkingu? Epitet „humanitarni” očigledno nije bio dovoljno ubedljiv da ublaži napetost između grada i njegovih građana.

Ostaje tako utisak o konstantnom jazu između vlasti i građana. Dilema ostaje iako imamo, prema tvrdnji nadležnih, optimalno rešenje koje podrazumeva i uslugu parkiranja, i obezbeđivanje sredstava za humane namene. 

Jesen će, najverovatnije, razrešiti dilemu: parking ili sadržaj za decu? Ali jesen neće ublažiti nesporazum koji tinja između građana i vlasti. Epilog ovog nesporazuma zavisiće od spremnosti i jedne i druge strane da uvaži stručne i nesporne argumente.