Ja ću da slavim šta ja hoću.

Jutro sa stikerima

To jutro je, hvala Bogu, iza mene. Jutro sa stikerima. Crvene ruže iz kojih izleću leptirići, korpe prepune poljskog cveća, orhideje koje se smeše, lakonoga devojka koja nosi roze cvet… I na svima raznobojne lente i natpis „Srećan 8. mart”. Šta to znači? Zbog čega bih baš danas trebalo da se osećam srećnom?

Zbog Predsednika koji je poručio da ćemo imati dovoljno soli, mleka u prahu i jagoda? Da, rekao je i jagoda.

Zbog vodoinstalatera koji mi je juče naplatio za intervenciju od pet minuta, blizu 20 evra u dinarima, a slavina od jutros kaplje, li kaplje?

Zbog toga što sam žena, pa su mi one stikere poslale listom žene, jednako besne na obećanje s jagodama, besne na slavinu koja curi nakon njegovog ispraćanja uz dobru napojnicu, na sve one koji veruju da je 8. mart praznik žena?

Praznik žena jer i tada, uglavnom, žene ženama čestitaju! A šta? Verovatno to što nisu ispsovale smotanog vodoinstalatera, što nisu izgovorile neku gorku reč na ono o jagodama, što nisu mlatnule u predsoblju onog njihovog muškarca dok im je pružao poluuvenuli karanfil umotan u grobljanski staniol.

Naravno, svima njima, tim ženama, sam odgovorila još cakastijim cvetno leptirićkastim stikerima. Doduše, nesabrano sam tipkala, ali 8. mart je, daj sve od sebe, govorila sam u sebi.

 

Podne u ludom begu

Da li smo toliko otišli u aut da i na groblju tražimo kavgu. Malo nam onolikih smrti levo i desno od staza, malo nesreće, tuge…

Vetar raznosi kese, ostavljene plastične čaše, kotrlja flaše od kisele vode… On se parkirao posred staze i blokirao prolaz.

„Ne možemo zbog Vašeg auta da prođemo”, kaže mu žena i odlazi dok je on, naizgled mirno posmatra. Onda seda u auto i daje pun gas jureći između nadgrobnih spomenika ka ženi. Ona se prestravljeno baca u beg i skreće iza mermerne crne ploče.

On se udaljava, verovatno, zadovoljan svojim odgovorom.

Pada mi na pamet Pantelijina replika iz filma Maratonci trče poslednji krug: „Ko je vas poznavao ni pakao mu neće teško pasti!”

Dosta nesabrano, palim sveću i molim se. Da se saberemo.

 

Ponoćno dizanje prašine

Umotana do neprepoznatljivosti žurno koračam, negde posle ponoći, između stambenih blokova na niškoj periferiji. Vetar i dalje nosi ostatke današnjeg konzumiranja čipsa, cigareta, piva.

Posleponoćno priviđenje ili mi u susret zaista ide nešto svetleće, četvrtasto i zuji?

Vozilo komunalnog preduzeća sa četkama koje raspršuju prašinu duž ivičnjaka. Prašina leti i pada na travnjak koji se šareni od otpada. Nestvarno, a opet istinito. Kome je to palo na pamet da diže prašinu posle ponoći, dok nas đubre okolo zatrpava od zore do ponoći?

Nekome ko se striktno drži svog opisa posla iz akta preduzeća. Nekome koga će ujutru šef pohvaliti za revnosno angažovanje vozila. Nekome koga će to dizanje prašine  unaprediti u koordinatora, rukovodioca, pa jednog dana, možda, i direktora.

Za to vreme na travnjacima će procvetati tetrapak i što šta još.

Jedva, od nesabranosti, ubadam ključ u bravu i ulazim u stan.

 

*Naslov za Cakanin zapis predstavlja jednu od njenih legendarnih izjava iz serije Otvorena vrata.