Ja sam fer. Pre nego da počnem da ujedam, ja režim.

Jutro u kovid ambulanti

Pošto glavobolja i malaksalost od juče ne popuštaju, opremljena maskom N95, obučena kao za prelaz preko Igmana i uz obavezne psihološke pripreme na svakojaka iznenađenja, krećem put kovid ambulante. 

Ulaz zakrčen desetinama osoba neidentifikovanog pola zbog maski, šalova, kapuljača… U holu ispred šaltera i ordinacija na stotine zamaskiranih! Ostati ili pobeći glavom bez obzira? Ako nisam pozitivna, odavde sigurno izlazim u plusu. Ipak, ostajem jer sa ostatkom pomućenog razuma zaključujem da moram zbog drugih da utvrdim istinu. Omikron ili ne?

I tu kreće četvoročasovni horor…

Medicinska sestra poput teletabisa(1) u belom zaštitnom kombinezonu, stavlja moju knjižicu na jednu od već formiranih gomila. Do momenta dok je izgovorila moje ime i broj ordinacije ispred koje bi trebalo da nastavim čekanje, protiče sat i 50 minuta. Doktora teletabisa(2) u belom kombinezonu, uspevam da ugledam kroz 30 minuta. Pokušavam da ga razumem što odbija da mi posluša pluća. I on je prestravljen. Daje mi papirić da odem do kontejnera van ambulante radi testiranja. Tamo čekam još 15 minuta na minus tri stepena. Nakon guranja štapića u moju nozdrvu, treći teletabis(3) u belom mantilu me obaveštava da opet izađem na minus tri i čekam još  dvadesetak minuta na rezultat. 

Dobijam papirić: Pozitivna sam. Pitam teletabisa(1) kod šaltera: šta dalje? Ona me šalje kod drugog teletabisa(2), on mi daje papirić i šalje kod četvrtog(4) da mi izvadi krv za analizu. Još dva puta po nekih dvadesetak minuta u vrtlogu virusa i zagušljivog vazduh. 

U međuvremenu, strah od one maskirane i unezverene mase ljudi, zamenjujem potpunim saosećanjem. Dobijam poriv da zagrlim zakamufliranog Čekača pored sebe. Nebitno da li je žensko ili muško.

Od nekontrolisanog ponašanja spašava me prvi teletabis(1) u belom koji mi preko šaltera daje, bez recepta, kutiju. Na pitanje šta je to, kaže: kineski lek, pročitajte uputstvo i pijte!

Pomalo nesabrana napuštam moje sapatnike iz kovid ambulante i krećem ka kući. 

 

Podne na trotoaru

U susret mi idu baka i tršava unukica. Malaksala od višečasovnog boravka u kovid ambulanti, lagano se na distanci mimoilazim sa njih dve.

Do mene dopire razgovor:

– Bako, da li hoćeš da mi kupiš nudle da jedemo?, pita unučica ne starija od pet godina.

– A što ti otac i majka ne kupe?, ljutito odbrusuje baka.

– Tata je kupio pre neki dan pa smo jeli, milo odgovara devojčica.

– Aha, a što meni ne donesoste?!, nabusito će baka.

Udaljavam se i, hvala Bogu, ne čujem nastavak razgovora. Mora da ovaj omikron utiče na sluh, razmišljam. Ovo nije realno, ovo se meni nakon četvoročasovnog udisanja ambulantskih isparenja priviđa veštica iz bajke o „Ivici i Marici”. 

Horor se, dakle, nastavlja.

Lagano hodam i pitam se: hoće li ona mala tršavica kad odraste voleti baku ili će na silu otaljavati telefonski poziv povodom staričinog rođendana.

Već dosta nesabrana zamišljam kako će joj tada, oni koji ovaj razgovor nisu čuli, zamerati na sebičnosti. 

 

Veče kraj prozora

Blaga temperatura me lomi. Sa TV ekrana opet apeluju na vakcinisanje!? A ja prošle godine ležala koronu. Posle primljene dve vakcine, opet korona. Ko koga ovde zavlači?

Na drugom kanalu lider jedne opozicione stranke predlaže za predsedničkog kandidata lika iz druge opozicione stranke. Lider ove druge stranke, uzdržan, a vidi se da mu ne odgovara tuđa kandidatura njegovog člana. Sad počinje i pritisak da mi raste.

Odlazim do prozora. Preko puta zgrade košarkaško igralište. Škiljavi lampion osvetljava parkirane automobile. Reno i opel ispod koša, desno fiat, citroen, najnoviji fordov džip.

Odavno na tom igralištu nisam videla decu da ubacuju u koš. Povukla se da oslobode roditeljima mesta za parkiranje.

Totalno nesabrana otvaram prozor da udahnem – smog!

 

*Naslov za Cakanin zapis predstavlja jednu od njenih legendarnih izjava iz serije Otvorena vrata.