U susret mi trči Sokrat i maše repom. On još uvek veruje ljudima. Onaj pravi Sokrat, filozof, sumnjao je u ljudske vrline i dobro.
Category: Zapisi nesabranog
Ženo, ti si sebi najveći Alkatraz
Zatvorskim pravilima, jedino se, ovih oktobarskih dana, odupire miris pečenih paprika.
Niti umem s ljudima, niti me to zanima.
Sedam u auto i vozim ka Nišu. Na okomitim, nepristupačnim stranama Sićevačke klisure nema kesa. Ali nema ni ljudi.
Da ne bih poludela, ja ću da emigriram jer više nemam šta da tražim ovde.
Razmišljam o tome otkud u meni toliko negativnih komentara na račun ambijenta iz koga sam doputovala.
Ne mogu da podnesem ovoliki broj poremećenih po kvadratnom metru.
Još jedna domaća. I još jedna. Konačno tišina.
Nije vaspitano lagati u tuđoj kući.
Pola Srbije je na klađenju, pola na lečenju. Kojoj strani da se priklonim?
Imam i ja svojih problema, ali od svih vaših ne mogu da dođem na red.
Usput upadam u kratere na izlokanim ulicama, gume popuštaju zbog udara u neobeležen deo izgrebanog asfalta…
Ja sam fer. Pre nego da počnem da ujedam, ja režim.
Sa TV ekrana opet apeluju na vakcinisanje!? A ja prošle godine ležala koronu. Posle primljene dve vakcine, opet korona. Ko koga ovde zavlači?
Ja?! Nije meni ništa. Vidite kako se smejem.
Neko je ubacio vatru u sadržaj kontejnera. Klasična srpska prednovogodišnja razdraganost, ne mari „simpatična” dopuna ionako zagađenog vazduha.