Kavez

U kavezu si. Doduše, nezaključanom. Šta te onda sprečava da izađeš iz njega?

Razlog prvi i možda najjači: obezbeđuju ti hranu. Kakvu takvu, ali ipak, nisi gladan.

Razlog drugi: kavez te štiti. Od koga? Ne znaš, ali veruješ da ako su te ogradili, postoji razlog, postoji neprijatelj. Razlog treći: povremeno te obaspu svojom pažnjom. Na primer, povećaju ti platu 5,2 posto, daju ti jednokratnu pomoć, pošalju ti emotivno pismo. Jer ti si njihov ljubimac iz nezaključanog kaveza. Onaj koji će kad zatreba izaći da aplaudira, ili da samo klima glavom, ili da zaokruži. I da se vrati među rešetke. U kavez od realnih ili pre samo psiholoških rešetki.

Doduše, nije baš da je kavez proizvod tvoje ničim izazvane anksioznosti. Potrudili su se da ti ne zamaraju maštu. Počeli su da ti postavljaju i stvarne rešetke ispred nosa. Čim zakoračiš, ugledaš ih. Duž bulevara kojima si nekad šetao s devojkom i kojima si vozio prvog juga. Duž onih novijih na čijim trotoarima si učio klince da hodaju. I na kojima si bio srećan zbog širine i svetlosti, našeg iskoraka u nove, uređene, slobodne prostore. Sada ga premrežuju izdužene senke rešetki.

Niški Alkatraz… pravdan njihovom strašnom potrebom da nas zaštite. Od nas samih i našeg neozbiljnog shvatanja bulevara, dvosmernih saobraćajnih traka, pomahnitalih vozila. Jedino što vidimo je njihov strašno osiromašen duh koji rezultira brigom u vidu ružnih crnih rešetaka. I takvi kakvi su, zaslepljeni voljom za kontrolom posežu za najnemaštovitijim rešenjem, za rešetkama. Ne veruju nam, plaše nas se jer onima koji preskaču živu ogradu između dve bulevarske trake može jednog dana pasti na pamet da preskoće i onu ogradu iza koje se za sada baškare ti privilegovani i nedodirljivi čiji neostvareni urbanistički san, verovatno, predstavlja grad u formi kaveza.

Zato ne bi trebalo da zbunjuje pitanje jednog mališana koji je nedavno sa roditeljima obišao zoološki vrt u prestonici: Tata, pa i mi imamo rešetke! Ali gde su nama majmuni?