- Ko to tamo zeva - 30. May 2024
- Od juga Srbije do severa Švedske - 25. Mar 2024
- Zaplanje ili bujanje korova - 18. Aug 2023
Gradovi, to su unutrašnje istine.
Jovan Dučić
Sedim tako, pre neki dan, u centru Niša i vidim čoveka mojih godina. Seda mu kosa svezana u rep, a ispod sakoa tunika, duga do stopala. Zanimljivo i hrabro – mislim, a kraj mene prolazi mladi bračni par, sa dvoje dece i nešto živo raspravlja na itlijanskom. Pažnju mi privlače i dva mladića odevena u arlekinske kostime, različitih boja, kao i grupa devojaka sa istim šeširima na čijim trakama piše „Nišville”.
Lepo, nema šta. Čovek se oseća kao da je u nekoj svetskoj metropoli. Prija mu ta ležerna i dobronamerna energija koju stvaraju sva ta raznovrsna i zanimljiva lica. Takva mu se privilegija ne ukazuje svakoga dana. Posebno ne u ovom vremenu izluđenom stalnom užurbanošću i gomilama banalnih klišea.
Šta gradi gradove…
Jer, smisao života nije moguće pronaći samo u radu i posedovanju, več i u lepoti doživljenog. Tako ni gradovi, kako piše Dučić, nisu samo gomile ljudi i kamenja, već žive najpre „u onom što nije nazidano na zemlji i podignuto u vazduhu, nego izgrađeno u mašti i duši”. (J. Dučić, „Gradovi i himere”).
Naravno, lepo je imati i svetleće fontane, ali ne one koje se renoviraju u vreme festivala, jer i najprimitivniji građanin ove zemlje zna da se, kada gosti dolaze, kuća posprema, a ne rasprema. Pa, ipak?… Kao da se ovde neko namerio da džezu pripiše nešto tuđe, negde tamo nastalo i ovde doneto, pa ignoriše činjenicu da je ta muzika nastala iz etno tradicije, tuđe, ali i naše. Zbog toga je sasvim umesno tvrditi da je naš sugrađanin, Šaban Bajramović, bio izvanredan džez pevač, kao i to da je pozornica ovogodišnjeg Nišvila ugostila i sjajne džeziste romskih i rege ritmova.
Srbija je zemlja bogatog muzičkog nasleđa. Zar bi ga, tako raznovrsnog, sada trebalo ukalupiti samo u banalnu turbo-folk produkciju? To bi bila velika greška ako ni zbog čega drugog a ono zbog toga što se svaka uniformnost, pa i ona navijačka (navodno bezazlena), lako preobrati u netrpeljivost i nasilje prema drugome i drugačijem.
…a šta ih ruši?
A ima li ičeg blagorodnijeg od raznovrsnosti, ili ukusnijeg od trpeze prepune raznih jela, pića, boja i oblika? Otuda, šta je vrednije poštovanja u ljudskoj jedinki od njegove originalnosti i samobitnosti? Od njegove hrabrosti da ide nepoznatim putevima stvaralaštva i duhovnosti. Jer, u mnogo sličnosti teško je prepoznati istinu i ono šta je pravo. U polju su svi klipovi kukuruza manje-više isti i zato jednako vredni. Ali, u našem svetu svi se razlikujemo. Ako su nam otisci prstiju različiti, zamislilimo onda koliko su nam različite duše i umovi? A naš bi već citirani pisac rekao: „Niko ne vidi koliko jedna staza kojom prolazimo svaki dan izgleda drugačije svaki put; i da nikada jedno jutro nije slično drugom”. (Isto)
Zato, ukoliko zaista negujemo različitosti, nikada nam neće pasti na pamet da nešto što je naše, što je ovde niklo, raslo i po čemu se naš grad prepoznaje u moru drugih gradova, ustupimo nekome drugom. Ne zbog toga što to više neće biti naše, već zato što naličje nikada nije isto što i lice. A mi ne pristajemo da živimo kao naličje sveta, jer, kako je pisalo na majicama dvojice starijih gostiju iz inostranstva: Džez nije muzika, džez je život.