Konji

Pre par dana na Staroj planini ugledah krdo konja u divljem, moćnom i nesputanom kasu. Konji u prirodi i priroda sa konjima, lepota koja opčinjava, od koje zastaje dah, koja izaziva osmeh.

Posle par dana na niškoj Trošarini ugledah konja. Mršavog, iscrpljenog i pokislog. Na sivom, uljem umrljanom asfaltu, okruženog zvucima automobilskih motora. Pozadinu prizora upotpunjavala je oljuštena fasada zapuštene petospratnice. Sputan i pod bičem vižljastog crnoputog čoveka, konj je vukao dvokolicu natovarenu odbačenim šporetima. Umesto od vetra koji se oglašava kroz grane borova, trgao se i zanjištao od autobuske sirene. Njegova griva, slepljena od olovne kiše, beživotno je uokviravala ponizno spušten vrat. I opet je dah zastao od tog mračnog urbanog kadra. Od lepote što izaziva tugu. I izaziva pitanja.

Otkud nam pravo da budemo toliko surovi prema konjima? Da ih dovlačimo u tminu tunela od betonskih blokova, u kakofoniju vrištećih, veštački proizvedenih zvukova i u prostor koji omeđuje crvena i zelena boja na semaforima. Umesto beskrajnih livada – kontrolisani haos grada.

Naša duboko ukorenjena potreba za potčinjavanjem svih i svega i konje je istrgla sa planina, razastrla asfalt po travi, posekla kedrove zarad metalne ograde. Samoživost i pohlepa pretvorili su nas u trkače za opipljivim. I eto nas u pozno novembarsko predveče kako koračamo kroz gotovo opipljiv vazduh. On je težak jer je prepun posledica svih naših jurnjava za komforom. Opipljiv gust vazduh kao posledica našeg osećaja nedodirljivosti. Ali sada osećamo da nas taj opori neprijatan vazduh dodiruje.

Zato dok koračamo ka našim džipovima, našim urbanim metalik divljim konjima, mi sami, pritisnuti vazduhom koji nam skraćuje dah, sve više ličimo na iscrpljenog konja sa Trošarine. Njega pokreće, ali i zaustavlja tuđi bič.

A ko će nas zaustaviti na putu potčinjavanja na kome sem divljih metalik džipova neće biti kedrova, vetrova i nesputanih konja?