- Ko to tamo zeva - 30. May 2024
- Od juga Srbije do severa Švedske - 25. Mar 2024
- Zaplanje ili bujanje korova - 18. Aug 2023
Govori da bih te video.
Narodna izreka
Ovogodišnji maj nekako se muči. Nikako sunca, a evo prođe već i treći. Ali kada nema pravog sunca čovek ga u nečemu traži. Tako nastade sve ono što ljudski duh stvori. Pa tako i ja u mračnom, majskom danu slušam stihove jednog sjajnog, jugoslovenskog kantautora. Branimir Džoni Štulić, prvi čovek Azre, sada već davne 1982. godine u pesmi Pavel kaže: „Govoriš mi o ideji, o patriotizmu generacije. Da l` je to skup interesa nekorisnih ljudi, il` nešto vredno robije? Razgovarajmo o slobodi…”
Sedim tako i promišljam da li bi nam danas bilo ovako da smo, bar povremeno, slušali pesnike i čuli njihove poruke? Da li bismo sada bili osuđeni da slušamo napredne „patriote” dok galame, psuju i pljuju po javnom prostoru, kao da su u svom toaletu, a ne u kući u kojoj stanuju mnogi pristojni ljudi.
Previsok za cirkus a…
Pomislim tako na onog glavešinu koji mljacka ustima i pravi psihološke pauze kako bi se slušaoci napregli da čuju njegove „mudre misli” često sačinjene od grubih uvreda ili prostačkog ironisanja. Pa onda vidim onog ružnog čoveka u Skupštini koji se glodarskom žestinom obračunava sa svojim neistomišljenicima. Čujem i onu visoko pozicioniranu političarku, za koju učeni ljudi kažu da se ni u šta istinski ne razume, kako se poput konjušara izdire na svakoga ko ne trčka tamo gde ga njene partijske uzde navode. Često se mršti u nameri da ostavi utisak odlučnog muškarca nadređenog uniformisanim ljudima, a za takvog bi Dušan Kovačević rekao „da je previsok za cirkus, a premali za život…” Istina, mrštenje joj nekako više pristoji od osmeha. Na tu temu Jovan Dučić je davno napisao: „Treba se čuvati čoveka od čijeg osmeha njegovo lice poružnja.” Ovo je istina. Rđavi ljudi ne umeju da se smeju.
…premali za život
Eto, ta skupina rđavih ljudi celu deceniju nas proganja i nagrađuje pogrdnim rečima. „Te reči su iznad svake laži i svake istine, izvan svake stvarnosti, same za sebe neodoljiva stvarnost. Kada čovek ostane nasamo i samo trenutak razmisli o njima, čini mu se da ništa nije lakše ni prostije nego dokazati potpunu netačnost svake pojedine od tih reči, ali kada stoji ovako pred njima, on je potpuno nemoćan i mora da se sklanja od njih kao od brzog potoka tečne i usijane lave.” (Andrić, 1972: 160) Takvim se rečima obraća premijerka Srbije onima čija je profesionalna dužnost da izveštavaju javnost. Ona ih grdi: „Vaš medij produkuje afere, što ne znači da su te afere istinite”. Predsednik te iste Srbije tvrdi da su mediji kritički nastrojeni prema vlasti finansirani od stranih tajkuna, dakle potkupljeni, dakle produkuju laži i ne bi im trebalo verovati. Novinaru, koji uporno insistira da mu predsednik odgovori na pitanje, on, usiljeno blagonaklono, poručuje: „Ne morate da mi dobacujete, ja imam dovoljno strpljenja da vas saslušam.” Da li smo se to pomirili sa pojavom da su nosioci vlasti nedodirljivi, a novinari neprofesionalni jer postavljaju neugodna pitanja? Vlast, aktuelna, naime, najviše ceni klimoglavce koji umeju da pročitaju ili napamet izuste unapred odobreno pitanje. Gradonačelnica Niša, doskorašnji novinar državne televizije, trudi se da za svojim liderima ne zaostaje pa kritikuje nezavisne medije i predlaže za novinare, čiji joj se izveštaji ne dopadaju, sudske procese. Pozicija iz koje se posmatra novinarstvo, menja stav o ulozi novinarstva.
Zar bi onda nekoga trebalo da čudi što novinarska udruženja u Srbiji, na Svetski dan slobode medija, inače ustoličen odlukom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 3. maja 1993. godine, upozoravaju da se zemlja nalazi u medijskom mraku?
Pa, ipak, posle četrdest godina nakon Štulićevog Pavela, jedan drugi kantautor sa naših prostora, Đorđe Balašević, u svojoj pesmi Rođendan poručuje: „Nekada posumnjaš al` moraš da znaš. Da se brazda vidi sa neba. I taman je tu gde treba.”
Reče pesnik, iako nije među živima, jer, reč živi i kada nema onih koji su ih izgovarali. „Sve je, odista, u rečima, rečima, koje su ipak najveće lepote ljudske”, tvrdio je Dučić.
A tamo gde u javnom prostoru nema lepote ljudske duše, ljudi je traže u stihovima, u zvucima muzike, u društvu pokraj reke, ili u tek ozelenjenim šumama… Tu odahnu i prikupe snagu kako im zadah ružnih reći ne bi obesmislio egzistenciju.
* Tekst je napisan povodom Svetskog dana slobode medija.