Ljubavi nas uče roditelji

Ako bi svako od nas sebi postavio pitanje: Kada bi mogao biti neko drugi, ko bi to bio? 

Da li bi vaš odgovor bio „Želim biti Ja!” ili možda „Bio bi bilo ko drugi, samo ne Ja!”

Koliko smo skloni razmišljati o odnosu koji imamo sa roditeljima, koliko su naši preci u nama, igraju li njihovi prekinuti i neproživljeni životi nekakvu ulogu u našim životima?

Mnogi će reći, kakve to veze ima sa mnom, zašto je to uopšte važno. A ipak, s druge strane, kroz posao koji radim srećem mlade ljude koji su nesrećni, koji su izgubili svrhu ili bilo kakav smisao življenja, koji apsolutno ne mogu da ostvare partnerski odnos, koji su preplašeni od vezivanja i ljubavi, često anksiozni i prepuni emocionalnih blokada, koji se stide same pomisli da se zabavljaju s nekim, u čijoj je realnosti ljubav slabost jer nas zbunjuje i čini nesigurnima.

Ljubav i vezivanje su potpuni de mode. Negovati instant odnose sasvim je prihvatljivo. 

Zašto je to tako? Odakle da počnemo?

Od porodice, naravno.

Kao prvo, ranije su granice između dece i roditelja bile jasnije i postojanije. Ne kažem da je taj model bio sasvim dobar i funkcionalan, ali je potrebno od njega krenuti. Danas, nismo baš sigurni u to da li je majka majka, dete dete, a otac otac. Sadašnje prilike kao da vode u drugu krajnost, gde smo s decom ortaci, a to je baš cool, zar ne?

Ovde se zapravo radi o nepoštovanju granica, a deca imajući ortake i najbolje prijatelje u roditeljima, dolaze do toga da uopšte nemaju roditelje, i samim tim ni mogućnost da sebi postave granice.

U tome leži začetak problema.

Šta je nepoštovanje granica?

Kada roditelji decu uvlače neprimereno u svoju intimu, kada im pričaju svoje probleme, kada govore o svojoj patnji, kaju se zbog nečega što su učininili, ili govore ružno o drugom roditelju tražeći saveznika u detetu.

Deca, koja bi sve učinila za svoje roditelje, bivaju upletena u njihove nerazrešene sudbine i pokušavajući da to razumeju kognitivno, zapravo ne mogu da shvate problem na pravi način, pa se još više vezuju u čvor sopstvenog života osuđenog na neuspeh.

Poveravanje detetu kao što bismo se poverili svom mužu ili ženi, svom prijatelju ili terapeutu, opasno je i stvara energetske blokade i bazu za kasnije neuspehe u živou pa čak i za bolesti samog deteta. Na ovaj način, dete dolazi u položaj koji mu ne pripada.

Da napomenemo da ovde nije reč o tabuizaciji, zatvorenoj komunikaciji i veštačkom odnosu s detetom, već o opasnosti da dete neće moći od svog života napraviti nešto novo i originalno, već će ciklično ponavljati sudbinu roditelja. I preskačući sopstvene razvojne faze, opterećeno roditeljskim tajnama, bežaće od ljubavi i imaće problema u intimnim odnosima koji će često biti izvor nasilja i boli.

I ne samo to, deca onda imaju grižu savesti kada su srećna, pa beže od sreće. To je taj svakodnevni apsurd, da se mi samo u osećanju unesrećenosti možemo dublje povezati sa roditeljima i porodicom.

Šta nedostaje?

Nedostaje zahvalnost kojoj nas retko uče i spoznaja da sreću treba deliti, da se možemo razvijati samo ako nekog pustimo u svoj život, a isto tako se odvažimo da se onom drugom približimo sasvim blizu. Da li mladi ljudi danas osećaju zaljubljenost? Leptiriće u stomaku? Kako stoje s različitostima? Zašto su toliko posesivni, nesigurni i često nasilni u vezama? Da li kroz ljubav rastu, pre svega duhovno? Znaju li uopšte šta je to?

Da li se njihova prva seksualna iskustva zasnivaju na pornografiji? Da li najčešće imamo one koje pre nego li se veza razvije, pobegnu tako što podsvesno naprave scenario fatalnog ishoda, ili one čija zaljubljenost ima tendenciju da preraste u opsesiju i fiksiranost pa moraju da potraže pomoć psihologa?

Složićete se sa mnom da obe krajnosti vode u propast. Gde je ravnoteže i kako do nje doći?

Priča teče ovako… 

Kad mami postaneš ćerka, onda možeš biti žena i neće ti trebati muž koji će ti biti tata ili ljubavnik kome ćeš biti mama.

Kad roditeljima budeš sin i središ ulogu sina, tek onda možeš biti muškarac partnerki i otac svojoj deci.

Ako kao deca niste doživeli ljubav, malo je verovatno da će vam se prava ljubav dogoditi u odraslom dobu – osim ako radom na reprogramiranju svoje podsvesti taj obrazac ne promenite.

Ako su vas oni od kojih ste kao deca očekivali ljubav zanemarivali, umesto da vam pruže emocionalnu sigurnost i zaštitu, ili su vas možda iz nekog razloga kažnjavali, počinjete da stavljate znak jednakosti između ljubavi i boli, a sva vaša emocionalna iskustva s osobom suprotnog pola, pre ili kasnije se i završavaju bolno. Veze samim tim bivaju neodržive.

Shodno tome, ulazak u nove odnose nakon nekoliko ponovljenih bolnih iskustava postaće za vaš podsvesni um toliko traumatično iskustvo, da ćete vremenom početi odbijati sve osobe suprotnog pola koje će vam se pokušati približiti. Čak i da se pojavi onaj Pravi, vi to nećete moći pustiti u svoj psihološko emocionalni prostor, pa ćete nizom nesvesnih radnji – pokušajima kontrole i raznim oblicima manipulisanja, tu osobu oterati od sebe i patiti. Vaše podsvesno verovanje da je ljubav opasna i bolna, dobija formu samoispunjavajućeg proročansta. Njegovo veličanstvo Ego tada stupa na scenu: „Pa ta osoba ionako nije bila dobra za mene.”

Takođe, deca koja nisu zadovoljila svoje potrebe za ljubavlju, često su vrlo neosetljiva na emocionalne potrebe drugih, pa iz straha da ponovo ne budu povređena, pribegavaju povređivanju drugih. Taj obrazac često srećemo u današnjim ljubavnim odnosima mladih ljudi. Preplašeni od emocija s kojima ne znaju da se nose, oni vrtoglavo beže. Ali ne zaboravite, s ljubavi se rađamo, dok je strah ono što kroz život naučimo.