Mast si si

Pored uobičajenog mast hev (must have) gotovo je nemoguć život bez mast si si (must see sea) iliti mora da se vidi more.

I tako se cele godine spremaš da odeš na more. Naravno, na „naše” grčko more, jer ići na hrvatsko je jako opasno!? Ujedaju neki vatreni crvi u vodi, ribe kao Baba Roge, fekalije plivaju, krokodile su uvezli sa Floride, a oni samo srpske turiste love!? Ne, nikako na hrvatsko primorje, upozoravaju svakodnevno srpski tabloidi sejući strah sa naslovnih strana. Doduše, ni crnogorsko nije za pristojnog čoveka, ukoliko se, takođe, baci pogled na tabloide. Tamo su koncentrisane srpske starlete, proslavljene Zadrugarke, krimosi, pripadnici njihovog klana, ali i protivničkog…

E, a da bi izbegao hrvatske morske aždaje i crnogorski mafijaški obračun koji može da te zadesi dok blaženo uživaš u ladnom nikšićkom na budvanskoj plaži, gde ćeš, ako ne u Grčku. Ali ni to ne ide glatko.

Da si bio pametan, pa da si štedeo, da nisi kupovao deci patike, torbe za školu, knjige, plaćao dopunske časove iz jezika, izdvajao za vannastavne aktivnosti, da si one čizme nosio šesti put kod obućara, da si zažmurio pred potamnelim zidovima okrečenim pre deset godina, da si dakle štedeo, ti bi sada imao kuću na grčkom moru. Pa lepo odeš u svoju kuću u neki Kalikratovac, Pefkohorovac, Haniotovac, sedneš na balkon, pijuckaš uzo i pljuckaš na one što se duž plaže snebivaju na peškirima (jer ležaljke im skupe) i one što ih u sobama čekaju punjene paprike ponete od kuće. 

Ali ko je tebi i onima na peškirima kriv što ste bili rasipnici, što niste umeli da štedite i odredite prioritete.

Umesto toga, opet ponavljam, ti si se ponašao rasipnički. Hteo si da ti deca završavaju fakultet, žena je prečesto spremala jela s mesom, pastu za zube ste nemilice trošili, u sobama su gorele sijalice, plaćali ste kablovsku da gledate 90 TV programa, pa računi za mobilne telefone… Sad bi i ti imao, ako ne kuću, ono bar apartman kraj mora. A onaj u kući na plaži štedeo. Nema troškova za knjige, nema izdataka za vannastavne aktivnosti. Samo jedan poziv, telefonski, i dečica dobiju diplomu. Tvoji, pak, telefonski računi i dalje rastu jer ti mobilni služi da zoveš decu po ko zna koji put i pitaš ih: kako ide spremanje ispita, diplomskog, pisanje CV-a za posao…

Nerazumno i neodgovorno ponašanje te i dovelo do peškira na pesku. Uz sve to sa tog peska ne možeš a da ne primetiš onog seknd hend mužjaka (naravno sa drugom, mlađom ženicom koja ide uz tu morsku kuću) kako se baškari na balkonu, menja garderobu mast hev Karl Lagerfeld, ispija koktele… dok ti čitaš knjigu i zauzimaš bolju poziciju na pesku, jer žuljaju kamenčići.

Sve naopako ljudi rade. Posle im krivi ovi uspešni.

A i šta ćeš na more? Samo da se nerviraš. Malo ti se na poslu ili u komšiluku povraća dok gledaš te promišljene, štedljive i vrlo uspešne, pa ti fali i da ih na moru gledaš iz nulte perspektive, to jest s peska.

Mogao si, doduše, i ti da imaš kućicu na plaži. Da si na vreme počeo da štediš. Još pre rođenja. To bi bila druga priča. Deca bi ti se družila u noćnim klubovima, pušila neke aromatične biljke, pila koktele, razmenjivala brojeve telefona dobrih plastičnih hirurga… Možda bi se i ti združio sa seknd hend mužjakom, pa bi pao i neki selfi. On sa širokim osmehom i porcelanskim zubima, a ti bez zuba, to jest sa osmehom zatvorenih usta.