Milica Vučković: Biti okej sa samim sobom najviteškiji je podvig

Na 5 pitanja za Saberi Se odgovara Milica Vučković, umetnica i književnica.

 

Gde, kada se vratiš sa mora u grad, pronalaziš mir? 

U Beogradu nalazim mir u svojoj rutini, obično svaki dan radim jedno te isto. Ustajem prilično rano, jutro je za mene najlepši deo dana, ono rano jutro kada svi spavaju. Tada jedem voće i pijem kafu, to me svako jutro raduje. Uz kafu čitam ili pišem. Onda sednem na motor, odem na posao, slušam muziku dok se vozim, neretko i pevam. Kada završim obaveze tamo, sednem da popijem još jednu kafu i gledam preko puta u jedan balkon sa kružnim zidovima i cvećem, stolom i stolicom. Tu se popodne obično pojavi neki tip u gaćama, kažu da je stranac. Poslepodne ako imam posla u studiju, radim, ako nemam, opet nešto radim. Uveče slikam, ili ako meni i suprugu dođe neko društvo pa gledamo filmove, mada ja najčešće zaspim negde na pola, ako ne i ranije. Ako se i desi da izdržim do kraja filma, obično tik pred kraj, kada se dešava rasplet, ja se razgalim – jao, pa ja sam ovo gledala! Ali nikada pre samog kraja filma ne uspem to da uvidim.

 

Zašto ljudi na dobrotu reaguju prezirom?

Vrlo bih se rado složila sa Vama jer i sama primećujem da stvari nekada tako stoje. Čak to znaju i ribari Novljani, oni kažu – taj koga žališ, taj će ti … mater. Ali, ipak, nije baš tako. Dobrote se ne treba odricati uprkos preziru, koji neretko osetim i na sopstvenoj koži, već se treba odreći sujete, zavisti, kompleksa i ličnog nezadovoljstva. Svako od nas se sa tim bori i kroz takve stvari prolazi, jer prezir je ospoljavanje ličnih frustracija. Teško je izaći na kraj sa njima, ali je moguće. Biti okej sa samim sobom i pomiren sa svojim okolnostima najteži je zadatak i najviteškiji podvig, naročito u doba ovakvih izazova i ponuda u kojima živimo.

 

Kada si poslednji put zaista bila prisutna u trenutku?

Smejem se na ovo pitanje iako me ne čujete. Jeste, često nisam prisutna, često nismo prisutni. Videla sam pre izvesnog vremena jedan „meme” na internetu koji precizno opisuje to stanje, probaću da ga prepričam – kaže, osećam se neretko kao internet browser na kojem je istovremeno otvoreno šesnaest kartica (tab-ova), i sa nekog ide muzika koju ni ne volim, ali ne znam sa kog pa ne mogu ni da je ugasim. Takva situacija je neretko i u mojoj glavi. Zbog staha od smrti ili neke već manije, straha od brzog protoka vremena, često nemam mira dok sedim bilo gde, uvek mislim da još nešto treba i mogu da uradim stalno, svaki dan, u svakom trenutku. Najteže mi je da se družim sa ljudima, tada sam najmanje prisutna, iako sam posle toliko godina rada sa ljudima u kafiću, i u tattoo studiju dosta dobro navežbala da to radim i da izgleda kao da sam prisutna. Najprisutnija sam kada sam sama i kad šetam ili kada sam na motoru.

 

Da li i vjerni psi nanose atletske povrede smrtnih ishoda?

Neretko, istina je, neretko. Hrani psa da te ujede, kaže narod. Mada, ni psa ne treba naučiti tako da od vas ovisi i da vas gleda kao gospodara, i pas ima svoju autonomiju. Pa tako, ne treba se zbog svog superega postavljati superiorno u odnosu na druge ljude, pa čak ni iz milosti ili najbolje namere. To nije vaša najbolja namera, ni šauma, to je vaš ego. Ali treba doći do toga posle puno ujeda.

 

Šta, svaki put iznova, podstakne tvoju potrebu da misli pretočiš u reči?

Nažalost su sve misli u mojoj glavi unapred već reči jer ne umemo da mislimo van tih okvira jezika. Pošto su u glavi nekako „samo reči”, onda pokušavam da sa njima žongliram, da ih premeštam, tumbam (jedu mi se tulumbe), i da oblikujući reči i rečenice oblikujem i sopstvene misli. Taj proces zvuči kao da je „naopačke”, ali tako je. Lakše mi je da oblikujem reči na papiru, u prostoru, kao da rukama nekako fizički mogu da ih menjam, mesim, sečem, prekrajam, a onda ih, kada napokon liče na nešto, vratim u glavu.

 

 

MILICA VUČKOVIĆ živi i radi u Beogradu i Herceg Novom. Sa suprugom Stefanom vodi kafić „Vjeran pas” u Beogradu. Na vašarima obara rekorde udarajući u krušku. Ljubitelj je tetovaža i tattoo majstor.

Milica je završila slikarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti, a 2021. održala svoju doktorsku izložbu „Kada kažeš umetnost, na šta tačno misliš” u Muzeju primenjenih umetnosti. Članica je umetničkog udruženja ULUPUDS, od 2014. godine sa statusom samostalnog umetnika, i iza sebe ima preko deset samostalnih slikarskih izložbi.

Prvu knjigu, zbirku kratkih priča „Roj”, objavila je 2014. Za „Jedu ljudi i bez nogu” dobila je 2017. prvu nagradu na konkursu za kratku priču Biber. Godine 2020. našla se u finalu Festivala Evropske Kratke Priče. Svoj prvi roman „Boldvin” objavila je 2018. i on je ušao u najuži izbor za Vitalovu nagradu, kao i za nagradu „Biljana Jovanović”. Za roman „Smrtni ishod atletskih povreda” dobila je Vitalovu nagradu za najbolju knjigu na srpskom jeziku objavljenu u 2021. godini. Roman je bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu, kao i u najužem izboru za nagradu „Beogradski pobednik”. Juna 2022. se našao u užem izboru i za nagradu Vladan Desnica.

Milica piše i poeziju, pesme su joj objavljene u nekoliko književnih časopisa kao što su „Fantom slobode”, „Rukopisi”, „Povelja”, „Sent”.