Na izvol’te

Rekla sam mu, ne ponižavaj me, nisam ja gnjida… A oni su besprizorni hohštapleri kojima je samo zinulo za pare… Ma i taj ručak je bio skup morončina koji se prostituišu sa onima odozgo…

Dok u kolima čekam da se upali zeleno, žena na trotoaru razgovara, takoreći viče u telefon i na izvol’te slučajnim prolaznicima otkriva detalje neke porodične drame.

Prijateljica me sutradan obaveštava da je njena kuma objavila na Fejsbuku fotografiju ljubavne poruke koju joj je suprug napisao povodom godišnjice braka. Uz poruku je išla i fotografija kese, ukrasnog papira i naravno svilenog veša koji je tim povodom poklonjen. Na izvol’te je svima predočena i boja i čipka u kojoj će u nastavku podeliti neke intimne trenutke sa suprugom.

Sinoć, na TV Pink na izvol’te milionskom auditorijumu jedna žena mazi ljubavnika i obznanjuje javnosti i prisutnom suprugu da njihov pet godina dug brak više ne važi.

Gde se to i kada izgubila ona fina građanska pristojnost i potreba da privatnost, kako lepu, tako i ružnu, najpre sami sa sobom proživimo, a da potom to podelimo i raspravimo sa bliskim osobama, pa tek onda, ako zatreba, posegnemo i za mišljenjem i savetom prijatelja, poznanika, stručnjaka? Gde je iz naše mentalne strukture nestao osećaj stida da javno obznanjujemo kako netrpeljivost, tako i lepu intimu?

Brzina kojom živimo i elektronska pomagala koja su nam data na dohvat ruke, ne dopuštaju nam, izgleda, da vreme „traćimo” na analiziranje sebe ili deljenje trenutaka sa najbližima. Bez razmišljanja se poseže za mobilnim telefonom i duša, poput plastične kese, izvrće pred punim dragstorom, u gradskom autobusu, na ulici.

I mi to smatramo svojim apsolutnim pravom. Čak vrlinom. Osvojenom slobodom da budemo bezobzirno otvoreni, a zapravo prosti.

Par džepnih knjižica i nekoliko TV emisija u kojima su gostovali priučeni lajf kouči natuknuli su nam da je sloboda (čitaj: bahatost) vrhunski princip i da ona ne podrazumeva nikakva ograničenja. Ubedili su nas sa par izlizanih fraza da smo izuzetni. Odbacili smo obzir prema drugačijem mišljenju. Tako osokoljeni zahtevamo da i drugi u nama prepoznaju tu umišljenu izuzetnost. Pri tom, tu izuzetnost demonstriramo razuzdanom vikom, besramnim otkrivanjem intime, surovim ponižavanjem drugih.

Na izvol’te sve, a ponajviše naša glupost.