Niti umem s ljudima, niti me to zanima.

Jutro  na  jezeru

Na četiri kilometara od Bele Palanke, jezero. Divljansko. Ljudi koji su gradili branu tvrde da je protočno i zato izuzetno čisto jer ga napajaju okolni potoci i rečice. U njemu se ogledaju zeleni, šumoviti brežuljci koji ga okružuju. Pristojan prilaz jezeru omogućuje stepenište koje se spušta s brane. Idealno izletište za okolne meštane, Belopalančane, Nišlije…

Da, ali samo za one koji su spremni da pre i posle kupanja i sunčanja, budu na par minuta radnici javne čistoće i da u kesu, ponetu od kuće, pokupe na obali ostavljene limenke piva, odbačenu ambalažu čipsa, zaboravljenu plastičnu flašu vode. Detalje koji naružuju jezero. Doduše, na par metara od betonirane obale je nekoliko korpi za smeće. Ali, davno su van upotrebe – neko im je odvalio dno.

Na pitanje ko brine o jezeru i neposrednoj, nepokošenoj okolini, simpatični stariji Belopalančani, odgovaraju: Niko. Nema ko! Niška Erozija dođe ponekad i pokosi.

A opština, uporna sam ja. „Opštinari imaju preča posla”, komentariše najduhovitiji među upitanim. „Pola dana smišljaju kako da se umile onima odozgo, a pola dana kako da nama dole zamažu oči. Ko vele: Belopalančani navikli da se banjaju po virovi, što će im kante i higijena još.”

Priroda je, dakle, prepuštena sama sebi da se izbori sa našom osionošću, da se očisti od sveprisutnog nemara. Imam utisak da se tom neravnopravnom odmeravanju snaga nazire ishod. Naša bezobzirnost je sve uočljivija. Setih se informacije od sinoć: Austrija proglašena zemljom sa najčistijim i najboljim rekama i jezerima na svetu!

Sedam u auto i vozim ka Nišu. Na okomitim, nepristupačnim stranama Sićevačke klisure nema kesa. Ali nema ni ljudi.

 

Podne kod Bube

Buba je svoj radni vek provela u Nemačkoj. Kao higijeničarka. Suprug radio kao majstor u nemačkoj fabrici. U niškom prigradskom naselju provode penzionerske dane. Uz dobru penziju.

Dvorište uredno, ograda sveže ofarbana, pored kapije „kućica” za kantu za smeće zaklonjena simpatičnom drvenom ogradicom. Kuća velika, na terasama samo bokori cveća, iza kuće kutak za odmor, ležaljke…

Dok ispijamo kafu, Buba kaže da ih komšije izbegavaju. Sa podsmehom komentarišu njihovu predanost urednosti. Tu i tamo zajedljivo im prigovore: Lako je vama sa tolikim nemačkim penzijama. Buba kaže: Ma nije stvar u evrima, nego u stidu. Sramota bi me bilo da zapustim dvorište. Grabulja i metla ne koštaju mnogo. Bitna je volja i ruke. Ali kod nas su ruke najskuplje. Tamo u Nemačkoj svuda je bio red i čistoća.

Odlazim niz ulicu i vrlo rastuženo razmišljam o ovoj ženi sa osam razreda osnovne škole koja je kroz život prolazila učeći od drugih, prihvatajući tuđe dobre navike. Njene dobre navike, ovde, u niškom predgrađu, drugi ismevaju. Kako ostati sabran pored toliko umišljenih veličina koje preziru metlu?

 

Veče uz Basaru

Čitam Basarinu kolumnu u kojoj on tvrdi da ljudi „odbacuju ono što je smisleno, upravo zato što nije besmisleno”. I još piše da smo skloni da besmislenim proglasimo sve što dolazi od onih koji su, isto tako po besmislenim kriterijumima, oglašeni kao pogrešni, to jest različiti od nas. Tako je, valjda i Buba pogrešna jer je različita.

Ali vraćam se Basari i njegovom stavu da u besmislice spada i ničim potkrepljena vera u mlade da će spasiti svet i da će stasati generacije koje će ispraviti greške njihovih pradedova, dedova i očeva. Ne, izričit je Basara, oni će samo ponoviti greške svih pobrojanih i još im pridodati i svoje.

Setih se grupice osamnaestogodišnjaka sa Divljanskog jezera. Oni su ekipa. Udruženo pljuju u jezero, a u osušenu travu bacaju gomilu pikavaca. I međusobno se „časte” najprostačkijim psovkama i uvredama. Zapravo, to su samo uvrede za uvo koje u takvom ponašanju ne vidi smisao, a njima je taj besmisao najveći užitak. I preneće ga, sutradan, kao model, svojoj deci. Jer, zaboga, pa i njihov otac i deda su se najgore psovali s drugarima, a i za šumu i jezero ih beše bolela ona stvar!

Baš nesabrane (uzalud smislene) misli kao loš uvod u pretoplu julsku noć…

 

*Naslov za Cakanin zapis predstavlja jednu od njenih legendarnih izjava iz serije Otvorena vrata.