- Ko to tamo zeva - 30. May 2024
- Od juga Srbije do severa Švedske - 25. Mar 2024
- Zaplanje ili bujanje korova - 18. Aug 2023
Jedni ljudi još uvek
jedno govore a drugo puše.
D. Radović
Ima ljudi koji svojim postupcima demantuju čak i viševekovne narodne poslovice. Ja znam jednog koji poslednjih godina svakodnevno demantuje onu poznatu izreku: „U laži su kratke noge”. Čovek dugonog i lepo govori, ali šta čini – generacije će prepričavati i iskijavati. A sve radi, kune se on, samo za dobro svoje zemlje. Nekada je branio od belosvetskog ološa i domaćih izdajnika, a danas je, tom istom ološu, rasprodaje kao pohabanu ponjavu.
Tako pokušava da potre i onu arapsku poslovicu koja kaže: „Blagosloven bio onaj koji svojoj deci može da da korene i krila”. I pojašnjava kako su nam koreni potrebni zato što za sve nas postoji mesto na svetu gde smo rođeni, naučili jezik i gde smo otkrili kako su naši preci rešavali probleme. Zato, u jednom trenutku, počinjemo da smatramo da smo odgovorni za to mesto. A krila su nam potrebna, jer zahvaljujući njima vidimo beskrajne horizonte mašte. Ona nas nose do naših snova i vode na daleka mesta, omogućavajući nam da upoznamo korene onih koji su nam slični, da bismo sa njima učili i zajedno živeli.
Od lupetanja preko baljezganja do…
A možda je taj „patriota”, o kome ovde govorimo, spreman na takve „poduhvate” samo zato što je ideologija, kako kaže Đuro Šušnjić gluma istine „a ideolog čovek širokog osmeha i uskog pogleda na svet, ponosan na vlastitu ograničenost i time trajno udaljen od svojih neograničenih mogućnosti – udaljen od istine i samog sebe.” Zato oni, kao, uostalom, i svi drugi ljudi, kako tvrdi ovaj profesor, moraju da rade na sebi da bi se usavršili. „A to je moguće u razgovoru, u nežnom susretu razlika, u njihovom stalnom nadilaženju, bez kraja.” (Đ. Šušnjić).
A kako taj naš ideolog praktikuje svoje nežne susrete razlika? On kaže: „Lupetajte šta hoćete”, „Baljezgajte šta vam je volja”, „Srpski ološ sa dna kace”?
Zar je to govor pristojnog čoveka? Pa, i moja baba je korila dedu kada je psovao neposlušnu stoku. „A što da ih ne psujem?” – pitao bi on u čudu. „Čuće te deca” – odgovarala mu je baba.
…zaboravljanja dobrih reči
Razmišljajući tako o ružnim rečima setih se onog aforističara, koji napisa knjigu Kako su nastale ružne reči? Skoro mu obeležavali stogodišnjicu rađanja i u Utisku nedelje, na televiziji N1. Pozvani ugledni gosti: književnik, pesnik i karikaturista. Lepo, ali, u emisiji posvećenoj stogodišnjici rođenja jednog Nišlije, nijednog gosta iz njegovog rodnog grada. Kako je moguće da u njegovom rodnom gradu nema onoga ko bi o njemu nešto rekao? Duško Radović, verovatno, nije voleo Niš kao Beograd (a možda i jeste), ali da li je to dovoljan razlog da ga ovde ignorišu? I da li ima opravdanja za to da njegova bista, pored Niškog pravnog fakulteta, već dugo stoji obezglavljena? A možda su za to krivi njegovi aforizmi, kao: „Čuvajmo rukovodioce, jer nemamo druge. Za svakog povređenog rukovodioca biće streljano deset novinara”. „Ulaganje u glavu je dugo i neizvesno”. „Kada je neko glup, ne možete mu to ni dokazati”. „Ateisti ne moraju biti pošteni. Nema Boga koji bi za njih bio nadležan”.
Pa što ga ne bi obezglavili oni koji su ovde doprineli tome da su reči „prestale da se rađaju u ljudskim srcima” (S. Basara)? Naravno, sve se može opravdavati, jer kako reče Sokrat: „Dobar čovek predstavlja kritiku rđavoga”, ali, kako opravdavati to što dozvoljavamo da nam neko već godinama bahato ispisuje biografije koje je moguće obeležiti zajedničkim nazivom: Nišu, laku noć!