Otimanje od detetovog ja

Roditelji predstavljaju naš prvi kontakt s materijalnim svetom. Od njih učimo o njegovim zakonitostima. Njima bezuslovno verujemo pa poruke koje od njih primamo (energetski, verbalno i na druge načine) za nas predstavljaju istinu prema kojoj formiramo vlastiti odnos prema svetu u kome živimo. Ali i odnos prema sebi samima. 

Ukoliko su naši roditelji sami uspeli da zadrže svesnost o svom poreklu, ukoliko su tako i živeli, na nas su delovali podsticajno. U tom slučaju naši izbori biće funkcionalniji.

Odustajanje od sebe

Na žalost, većina roditelja ne poseduje potrebnu svesnost. Pa čak i kada su uvereni da svoju decu vaspitavaju na ispravan način, čine niz pogrešaka kojima ih blokiraju u osvešćivanju njihovih stvarnih potreba. Tako smo sprečeni da iskušamo naše istinsko ja, pa negativni polariteti realnosti ostaju dominantni tokom celog  života.

Roditelji nas od malih nogu uče šta je prihvatljivo, a šta nije, koje su vrednosti života, kao i čega se moramo odreći da bi nam bilo dobro u životu. Dakle, savest ljubavi poručuje da moramo odustati od dela sebe kako bi zadržali pripadnost plemenu.

Na ovaj način, nesvesno nam instaliraju niz programa, vlastitih ili društvenih uverenja, koja kasnije postaju sastavni deo naše ličnosti. Ipak, satkana od ovakvih programa, naša priroda postaje lažna i mehanička.

Naša stvarna priroda nikad nije ni dobila priliku da se razvije, zato glas koji čujemo i koji u svojim odlukama sledimo često nije glas naše duše. To je glas (super)ega, koji ponekad možda i može da nam pomogne da se brže krećemo kroz život, da na kratko i doživimo neku ekspanziju, ali nas nikad neće dovesti tamo gde istinski želimo da budemo.

Bezvrednost kao uvod u fanatizam

U toj uskraćenosti i ograničavanju samog sebe, rađaju se začeci ljudske sebičnosti i potrebe da se vlada drugima.

Kada delujemo iz pozicije nezdravog ega, onda imamo potrebu za dokazivanjem (sebi ili drugima) i tako se razvija naš kompetitivni duh, koji je često usmeren protiv drugih. Ali i protiv nas samih.

Neki ljudi, pak, steknu robovski mentalitet, veruju svemu što im kaže autoritet (to može biti bliska osoba, duhovni vođa, institucija, službeni izvori…). Bezvrednost, nedovoljnost, iracionalnost, potreba da se bude sledbenik, sve su to atributi njihovog stanja uma. Takvi ljudi teško samostalno donose odluke i traže naređenja i usmerenja koja dolaze spolja. Bitno im je „zajedništvo” i osećaj pripadnosti grupi. Nebalansiran um izvor je različitih vrsta fanatizma i sledbeništva.

Na drugoj strani, postoji čovek koji preterano analizira, intelektualizira i usmeren je na detalje. Takva osoba postepeno postaje rigidni skeptik i gubi sposobnost učenja kao i svaki kreativni aspekt. Takve osobe mogu razviti jaku potrebu za kontrolisanjem, stav u kojem jedino socijalno moćniji mogu upravljati društvom i jedino oni mogu opstati. Takvi tipovi ličnosti često misle za sebe da su „bogovi”. Zapravo, to su samo egocentrični ljudi koji misle: „Dobro je samo ono što meni odgovara, i obrnuto, sve ono što meni ne odgovara, loše je.”

Debalans uma ukazuje na nivo svesti osobe. Nesvesna osoba nije u stanju da percipira istinu. Možemo li u ovakvim slučajevima pronaći tačku gde neko voli? Mogu li ovakvi ljudi imati čistu snagu?

Skalpel i hirurgov metaosećaj 

A snaga je metaosećanje. Šta to znači? Metaosećaji su nadređeni osećaji. Oni su vrlo mirni i puni snage. Na primer, hrabrost. Metaosećaj je i radost. I duboko zadovoljstvo je metaosećaj. Postoji i ljubav kao metaosećaj… na primer hirurg voli iako nečije telo reže skalpelom, tada ta metaljubav nema emociju, ali je puna snage.

Da bismo doprli do svog istinskog identiteta, moramo biti spremni da porušimo sve ono što je lažno u našem životu. Ali, to nije nimalo lako, i zato je kriza identiteta, popraćena brojnim turbulentnim događanjima, nezaobilazna faza u procesu buđenja duše.

Prema mnogim duhovnim pravcima (taoizam, hermetizam i sl.), centar naše duše u ovoj dimenziji smešten je u srcu, i zato je otvoreno srce – ono koje nam pomaže da osetimo istinske i pročišćene emocije.

Ipak, to nije dovoljno, potrebno je otvoriti naš centar svesnosti i raditi vežbe uzemljenja, kako bi naš um više bio u harmoniji. Jer… od znati do biti dalek je put, dok je samosvest, a ne nadmoć nad drugima, najmoćnije znanje.