Pomoć

Penzionerima je uplaćena državna pomoć od 20 000 dinara. Neki od njih će taj novac zadržati i potrošiti ga na zamenu starog izlizanog kaputa, drugi će 20 000 dati udatoj pedesetogodišnjoj ćerki koja s fakultetskom diplomom ekonomiste ne uspeva da se zaposli ni kao prodavačica u dragstoru, treći će pretvoriti novac u evre i dati 170 evra unuku koji skuplja za kartu u jednom pravcu do Amerike. Sa diplomom arhitekte, njihov 27-godišnji unuk namerava da vozi kamion duž Nevade.

Pomoć će biti namenjena tuđoj pomoći.

Prisećam se davnašnje situacije sa vlasnicom jedne respektabilne lokalne TV kuće. Pozvala me i ponudila prelazak iz novinske kuće u njenu televiziju uz minimalnu razliku u zaradi. Sa neskrivenim entuzijazmom mi je objasnila: Zarada nije mnogo veća, ali kod mene ćeš imati besplatnog frizera četiri puta mesečno, a i kozmetičarku po potrebi. Zahvalila sam joj se na ljubaznoj ponudi da mi, umesto veće zarade, obezbeđuje pomoć u vidu šišanja i feniranja.

Penzioneri pomoć nisu ni imali prilike da odbiju. A i zašto bi? I njihov rad je delom ugrađen u taj državni novac. Uostalom, zašto bi odbili 170 evra oni čija penzija ne prelazi 300 evra? Reč je o jednokratnoj pomoći kojom vlast, zapravo, želi sebi da pomogne uoči aprilskih izbora. O stvarnoj pomoći, teško da je tu reč.

Ozbiljna, sistemska, odgovorna pomoć, svakako bi bila penzija od koje može da se plate računi, kupi voće, lekovi, pa i nov kaput kad se stari pohaba.

Uverljiva briga i pomoć bila bi ne jednokratnih 20 000 dinara roditeljima penzionerima, već stabilan posao za pedesetogodišnju ćerku ekonomistu (sa diplomom državnog fakulteta) čija je banka prodata, pa potom preprodata, a u tom procesu njih dvadesetak proglašeno viškom. Odgovorna briga za pedesetogodišnju majku dvojice studenata bilo bi radno mesto i sutradan spokojan odlazak u penziju, a ne čekanje očevih 20 000 dinara nakon uzaludnih obijanja pragova vlasnika butika i dragstora i snishodljivog preporučivanja.

Državna pomoć bi, takođe, bio ukupno dobar društveni ambijent u kome pametan momak sa prosekom ocena 8,8 na arhitekturi ne mora da razmišlja o učlanjenju u vladajuću stranku kako bi se domogao rešenja o radnom mestu u nekom javnom preduzeću. Ambijent u kome taj isti momak ne bi morao da popunjava spisak od 20 osoba (njegovih roditelja, baba i deda s obe strane, tetke i njene komšike, sestrinih par drugarica). Osoba koje će na predstojećim izborima sigurno glasati za stranku preko koje je diplomirani arhitekta ušao u javno preduzeće.

Odgovorna državna pomoć bilo bi, zapravo, iskorenjivanje potkupljivanja po svim nivoima i uspostavljanje ozbiljnih, utemeljenih obrazovnih, stručnih, profesionalnih, pa i moralnih kriterijuma po kojima bi pametni mladi ljudi zasnivali radni odnos gde merilo njihove vrednosti ne bi bio broj obezbeđenih glasova za stranku, već prilježan rad i rezultati. U suprotnom, Nevada i kamion ostaju kao jedini izbor.

Uostalom, iskorenjivanje kulture potkupljivanja ne mogu započeti oni koji upravo na potkupljivanju nameravaju da započnu još jedan krug vladavine Srbijom.