Dejan Stojiljković: Preziru umetnike čekajući penziju

Na 5 pitanja za Saberi Se odgovara Dejan Stojiljković, pisac.

 

Šta je za Vas kultura u najširem smislu te reči?

Komunikacija.

 

Ocenite kulturni ambijent sredine u kojoj živite i radite?

Ako ocenjujemo napor i učinak pojedinaca, onda je ta ocena visoka. Ako ocenjujemo institucije kulture – onda je ocena veoma niska. Kulturne institucije su, generalno, kadrovske deponije za političke stranke gde gomila nekompetentnih ljudi dreždi po ceo dan i ispija kafe dok čeka penziju. I umesto da budu servis nama umetnicima i kulturnim radnicima, oni nas doživljavaju kao teret i nužno zlo. Mnogi od njih otvoreno preziru kulturu.

 

Situacije, ljudi, gestovi koji Vas posebno raduju, ohrabruju?

Raduje me kad vidim da još ima talentovanih ljudi koji su spremni na rizik.

 

Sadržaj pred kojim uvek iznova zanemite (u negativnom smislu)?

Kada vidim da neko iz Niša navija za beogradske klubove Partizan i Zvezdu.

 

Preporuka za čitanje, slušanje, gledanje?

Roman Slobodana Vladušića „Omama”, novi album Eda Širena, epski spektakl Ridlija Skota „Poslednji duel”.

 

 

DEJAN STOJILJKOVIĆ je prozni i dramski pisac, filmski i strip scenarista. Autor je romana „Konstantinovo raskršće” s kojim je ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. Objavio je još i romane: „Duge noći i crne zastave”, „Znamenje anđela”, „Kainov ožiljak”, „Olujni bedem”, „Dukat za lađara”.

Dejan Stojiljković je autor i zbirki priča: „Leva strana druma”, „Low Life”, „Kišni psi” i „Neonski bluz”.

Za zbirku priča „Neonski bluz” dobio je oktobra 2021. godine Andrićevu nagradu. Tom prilikom Stojiljković je, između ostalog, rekao: Priča dolazi sama od sebe i zuji u vašoj glavi dok ne izađe napolje kao pčela iz košnice. Priča traži da bude ispričana i na nama pripovedačima je da joj ugodimo.

Dejan Stojiljković je laureat i nagrada Miloš Crnjanski i Svetosavski pečat.

Jedan je od scenarista serije Senke nad Balkanom, koju je režirao Dragan Bjelogrlić. Dejan Stojiljković u svojim delima često kao likove koristi stvarne istorijske ličnosti i poigrava se s njima kroz izmišljenu priču. On to objašnjava sledećim rečima: Nije na nama da pišemo kako je bilo, već šta je moglo biti.