Rađanje

Odlomak iz budućeg romana „Rađanje” profesora Zorana Jovanovića

 

 

Savila se i uhvatila za stomak. 

– Došlo je… – prostenjala je.

Skočio je i sjurio se do komšije. Starim su je kombijem, kroz kišnu i maglovitu noć, odvezli u bolnicu. Poljubio je u čelo i stisnuo joj šake u svojima, a ona mu je rekla – Ne brini, biće sve u redu. I da znaš – rodiću ti sina.

 

Put

Ušao je u kombi i da ga je neko pitao kako se oseća nikakav odgovor ne bi umeo da da. To osećanje bilo mu je potpuno strano. Sedeo je skrušeno, kao dečkić, sa rukama među kolenima, bez želje bilo šta da učini. Da zapali cigaretu, ili da sa lica i čela obriše kapi kiše. Tupo je zurio kroz prozor, ne primećujući barikade, niti oklopna vozila raspoređena po ulicama sada njemu nekog stranog grada. Ništa mu nije bilo važno kao saznanje da je jedan život počeo da klija. Ljuljuškao se u vozilu, kao da lebdi na oblaku iznad ovdašnjeg svakodnevlja. To ovde, zapravo, nije ni bio život, već trpljenje, koje je trebalo izdržati do nečega što se životom tek moglo nazivati. A njegove su se naznake pomaljale poput sunca u poznim, zimskim danima. Neki bledi zračak nenadano bi se pojavio i baš kada bi se čovek ponadao da dolazi neko bolje vreme brzo bi nestao u masi nepreglednog sivila. 

 

Odelo

U stanu je skinuo mokru odeću, istuširao se, obrijao i na vlažno lice utrljao najbolji losion koji je imao. Iz ormana je izvukao najnovije odelo, košulju i kravatu. Pustio je kasetu sa onim džezom koji ga je uvek, na nov način, slamao i počeo lagano da se odeva. To ceremonijalno odevanje prilično je potrajalo. Nekoliko puta se raskopčavao i zakopčavao, pažljivo odmeravajući izgled u velikom, zidnom ogledalu. Kada je sa tim zavšio seo je na veliki trosed i počeo da čeka. Noć je odmicala, jednolična i prazna… Ista kaseta se po ko zna koji put premotavala, a on je i dalje, u neizmenjenom položaju uranjao u tišinu. U daljini su se čule sirene i kao da su se u jednom času oglasili pucnjevi. Zbog pokradenih izbora počinjali su nemiri, ali to ga nije zanimalo. Sebe je doživljavao kao nekoga ko sedi u crkvi oko koje je sve tonulo, a on, zaštićen svojom verom, ikonom, najboljim odelom i losionom, o tome nije mario. Uostalom, ovde, u ovoj čekaonici, prepunoj neljubaznih ljudi, bio je samo na proputovanju. Čekao je prevoz do nekog novog odredišta. Gde se ono tačno nalazilo nije znao, ali je znao da mu tamo neće biti gore nego ovde. Šetaće nepoznatim ulicama, gledaće nova lica i umivene izloge, ići će kroz tuđe voćnjake i livade, uživajući u neobičnim zalascima sunca, a to će mu vraćati veru u lepotu života.

Sve je u redu

Sivi  nagoveštaji jutra kao da su ga molili da ne skrnavi početak nastupajućeg dana. 

Oko devet sati zazvonio je telefon. Časak je oklevao, a onda hitro podigao slušalicu i sa druge strane čuo nepoznati glas – Da li je to gospodin Jonić? 

–  Da – odgovorio je stešnjenog grla.

– Zovem iz porodilišta. Želim da vas obavestim da ste postali otac jednog divnog dečaka. Čestitam vam.

– Da li je sve u redu? – prokrkljao je u slušalicu.

– Jeste, gospodine.

– I sa majkom?

– I sa majkom i sa detetom. U toku dana možete da dođete i da ih obiđete. Želim vam prijatan dan.

Nepoznati glas je utihnuo, a on je seo u trosed, mrmljajući – Sve je u redu… Sve je u redu… I sa majkom i sa detetom. Sve je u redu… 

Onda se ispravio i prodrao koliko ga je glas služio – U redu je!!! Sve je u redu!!! Čujete li vi tamo?! Sve je u redu! Sve je u redu! I ovde može da bude sve u redu!

Napunio je čašu vinom i iskapio je. Potom još jednu. Pa još jednu. Potražio je cipele. Znao je da su tu negde, primetivši da su mu se košulja i pantalone, od znoja, slepile za telo. Još jednom je ušao u kupatilo, istuširao se, presvukao i žurno krenuo prema bolnici. 

 

Dva oka

Ušetao je u bolnički krug, sa velikim buketom cveća. Išao je, izgaženim travnjakom, obilazeći kržljavo rastinje i slupane kontejnere, pretrpane otpacima. Tako odeven i unezverenog lica, izgledao je kao nešto, negde, odlomljeno i ovde doneto. Prošavši ispod ogromnih, zarđalih vrata ušao je u prostrani hol. Uz oronule zidove, na požutelim klupama, sedeli su, ili su kraj njih stajali, bolesnici u pogužvanim, braon mantilima. Popeo se stepeništem u čijim su se uglovima crnile naslage prljavštine i produžio niz hodnik, pazeći da ga ne poprska voda koja se sa plafona cedila u plastične kante i na čaršafe.      

Ušao je u veliku sobu u kojoj su u gvozdenim krevetima sedele, ili ležale, žene u prugastim pižamama. Među njima je prepoznao Sonju. Kraj nje se belasao frotirni zavežljaj. Odložio je cveće uz njene noge, poljubio je u visoko čelo i bojažljivo zavirio u ono klupko od pelena. Iz njega su ga gledala dva nasmejana oka. Nikada pre nije video toliko života u tako malim očima. Kao da su ga oduvek znale i kao da su mu slale poglede ohrabrenja, koji su kazivali – Ne brini, od sada sam i ja sa tobom… 

Zagledao mu je i ljubio nosić, uši, prstiće i u sebi ponavljao – Gospode, sve si mu dao i sve je tu gde  bi trebalo da bude. Ne znam kako si u to uspeo, ali hvala ti. Beskrajno ti hvala!

 

Kulise

Izašao je iz bolničkog kruga neobičnog izraza na licu. Na njemu se ushićenje, zbog onog stvorenja s kojim se prvi put sreo, mešalo sa prezirom, zbog bolničkog kruga koji se svojom ružnoćom rugao njegovoj i tuđim srećama, ali i prkosom, što se baš tu, u zarđalom krevetu, između oronulih zidova i bolesnika u pogužvanim mantilima, našlo ono što je od svega toga odudaralo. 

Nakon nekoliko dana u stan se uselio slatkasti miris novorođenčeta i sve se promenilo. Sobe su se smanjile i oživele i nije bilo nijednog kutka koji nije ukazivao na prisustvo novog bića. Čak su i biljke u saksijama postale razigrane. Sa svih strana treperio je život, a njemu je bilo najvažnije da detetu i majci obezbedi sve što im je potrebno. Ali do mnogih stvari moglo se samo uz dosta snalažljivosti. Prazni izlozi i tezge na pijacama svedočili su o dubokoj krizi. Mnoge prodavnice bile su zatvorene, a trgovačke četvrti ličile su na napuštene kulise gde su nekada snimani glamurozni filmovi. To je mnoge ljude izvelo na ulice. Iskazivali su nezadovoljstvo s vlašću, koja ih je  dotle dovela. Njima su se, u sve većem broju, pridruživali studenti. Zaposedali su trgove i saobraćajnice, ismevajući vlast duhovitim parolama i vodviljima. Prolaznici su se, ne obazirući se na preteće policijske snage i oklopna vozila, raspoređena po okolnim ulicama, okupljali i posle dužeg vremena ponovo smejali. Ulicama su se valjale i sve brojnije kolone radnika. Izlazili su iz praznih fabrika u kojima, već mesecima, nije bilo nikakvog posla, rušeći tako predstavu o vitalnosti sistema. Ta nova energija  širila se ulicma, trotoarima, trgovima, zapljuskujući zgrade, sa čijih su prozora i terasa stizali pozdravi odobravanja i ohrabrenja…

 

(Odlomak iz budućeg romana „Rađanje” profesora Zorana Jovanovića)