- Ko to tamo zeva - 30. May 2024
- Od juga Srbije do severa Švedske - 25. Mar 2024
- Zaplanje ili bujanje korova - 18. Aug 2023
„Sinko, od mnogo glava ne boli.”
Baba Sika
Čujem i ne mogu da verujem sopstvenim ušima kako je Srbija zemlja u kojoj ima malo više demokratije! Reče čovek i ostade živ. I ne samo živ, več živahniji od većine svojih sunarodnika. Gde god se okreneš – eto njega. Priča čovek i ne staje. Rekla bi moja, već citirana, baba Sika: „samo što ne zapevuje…”
A mi obični smrtnici stanemo i pitamo se ko je ovde lud? Onaj ko vidi u zemlji Srbiji nešto viška demokratije, ili ovi koji se ubiše da dokažu kako u njoj nje nema. Nego, hajdemo redom kako i dolikuje ozbiljnim analizama.
Svesno obmanjivanje
A na samom njenom početku zbunjujući podaci. Naime, relevantni, svetski istraživači tvrde da je Srbija danas u svetu na 93. mestu kada je reč o slobodi štampe. Ako nas isti ti izvori uče da Ujedinjene Nacije broje 193 članice onda, ili sa tim podacima nešto nije u redu, ili nešto ozbiljno nije u redu sa glavama domaćih političra. Kako je, uopšte, moguće govoriti o višku demokarije u zemlji koja je po medijskim slobodama na samom začelju Evrope, a u svetu tek negde u središnjem delu? Ako se neko sa ovako ozbiljnim i značajnim podacima šali to samo znači da takva duhovitost ne razume značaj savremenih medija. Jer: „Upravo sredstva masovne komunikacije čine snažan faktor unifikacije. Ona ogromnim ljudskim masama, heterogenim po svom prvobitnom kulturnom karakteru i rasutim u prostoru, obezbeđuju jedinstvo modela i društvenih normi, zajedništvo znanja i emocionalnih doživljaja;” (A. Kloskovska).
Dakle, ukoliko ovde nije reč o elementarnom nepoznavanju uloge medija, onda je reč o nečemu mnogo ozbiljnijem. To mnogo ozbiljnije najopštija nauka o društvu, zvana Sociologija, kvalifikuje kao svesno obmanjivanje. Naravno, takvu vrstu obmanjivanja moguće je pravdati kada je čovek suočen i okružen neprijateljima, ali šta se dešava tamo gde je on okružen ljudima koji, ako ga ne vole, bar pokušavaju da ga poštuju?
Dalje, o kojoj je to demokratiji reč gde, najverovatnije, iz službenih automobila iskaču maskirani batinaši sa motkama i sa, valjda zbog viška demokratije, gumenim čekićima. Dok se, tako naoružani, obračunavaju sa svojim sugrađanima (nema ni govora o robovima iz kolonija, jer njih u demokratijama nema) policija se povlači sa ulica? Možda je reč jedino o onoj demokratiji u kojoj je upravnik zatvora uhapšen zbog korupcije, a čovek se ne potriše valjda zbog toga što zna da će njegov, uostalom kao i mnogi drugi ovde „demokratski” zločini, biti zaboravljen.
Od depresije do ljutnje
U kojoj to demokratiji politički odgovorna osoba uglednog profesora i renomiranog, svetskog režisera naziva potencijalnim ubicom samo zbog toga što se usudio jednog samovladara da opomene kako je istorija puna tragedija genija, ali i tragedija diktatora. U zemljama, sa viškom demokratije, takvim povodom ne bi se oglasila nikakva političarka zato što su tamo ugledni ljudi savetodavci i svetionici. Jer, kako moj, dobri, stari prijatelj Erih From reče: „Kršenje naloga autoriteta, počinjenje greha, jeste u svom pozitivnom ljudskom vidu prvi čin slobode, to jest prvi ljudski čin” (E. From).
Najzad, u kojoj to demokratiji ministri imaju po dvadesetak stanova dok stotine hiljada penzionera živi sa petnaestak hiljada mesečnih prihoda. Ili, koja je to demokratska zemlja iz koje se tajno izvozi struja, dok premijerka poziva BIA-u (Bezbedonosno informativna agencija) da istraži njenu sumnju da je električni kolaps izazvan sabotažom, a ne nemarom nestručnih kadrova i enormnim krađama?
Ulazim u jedan od prepunih gradskih autobusa. Počinju pretpraznične kupovine i gužve. Koga sada još interesuje politika? Ali na licima većine ljudi nema radosti. U vazduhu se oseća neka teška atmosfera. Kao da je: „Depresija nagrada koju dobijamo za to što smo ‘dobri’” (Rozenberg, Jezik saosećanja). Normalno je da je običan čovek zagledan u svoj mali život, ali „Kad primetimo koliki smo deo života propustili ili koliko smo malo reagovali na zov sopstvene duše, može se desiti da se naljutimo.” (Rozenberg)
Prolazimo kroz centar grada. Primetno je da ima i stranih turista. Mnogi fotografišu spomenik oslobodiocima Niša, delo hrvatskog vajara Antuna Augustinčića, postavljen 1937. godine. Niko ne fotografiše grandiozni portret srpskog predsednika. Možda zato što: „Junaci tragedije moraju da budu sami.” (Kot Jan, Kavez traži pticu)