Sokrat i ljudi

Jutro koje obećava

Kroz staklo prodiru žuto crveni novembarski sunčevi zraci. Proređeno lišće tiho opada a ispod terase se čuju nečiji koraci. Šum koji proizvodi njihov dodir sa naslagama osušene trave i lišća, deluje umirujuće. Na toplom ležaju u travi izležava se Sokrat, dobroćudna džukela koju svi iz stambenog bloka već godinama unazad hranimo i čuvamo u napuštenom starom renou. Uz sve to i tek skuvana kafa kupljena u Lidlu po ceni koja nije promenjena više od 20 dana. Jutro koje obećava.

I vest sa TV ekrana obećava spokojnu svakodnevicu. U Beograd je stiglo na destine vozača iz Šri Lanke. Pre no što preuzmu volane gradskih autobusa upućuju ih u linije, u red vožnje, zone, neophodnu konverzaciju na srpskom. U Beogradu će, dakle, funkcionisati gradski prevoz. To me raduje. Kao i to da od mojih poznanika, kolega  i prijatelja nezaposlena deca (uglavnom diplomirani visokoškolci) rade noćne smene kao dispečeri za američke prevozničke firme, da je komšijina ćerka sa završenom Muzičkom akademijom već godinama u Španiji i svira klavir „po kućama” tokom porodičnih slavlja, da je jedan mladi doktor istorijskih nauka izdao knjige o otomanskim vladarima na ovom području, a da u međuvremenu nije uspeo da se zaposli. Ni kao vozač. Ima samo položenu B kategoriju. A za D nema para.

Sve me to raduje jer ovo je jutro koje obećava i neću da ga razočaram.

 

Podne na mostu

Ma ne, daleko bilo, nisam došla do Vrežinskog mosta na Nišavi da skočim u reku. Tek onako, poneli me jutarnji prijatni utisci, pa krenuh duž obale. Voda će mi dati dodatnu snagu da ne pretvorim ono obećavajuće u razočaravajuće. Ispred mosta brdo peska, betonska površina ulegnuta i tu i tamo se vide rupe. Od marta 2019. most je van upotrebe. Do niškog naselja Donja Vrežina a i do Vrežinskog bazena koji se nalazi na desetak metara od mosta s druge strane obale, evo već skoro pune četiri godine ide se zaobilaznim putevima. Stručnjaci pripremaju dokumentaciju, još vagaju da li da ga sruše ili rekonstruišu!? Temeljni su, studiozni, odgovorni.

Negde drugde bi, verovatno, izgradili do sada kilometarski vijadukt. Pa šta? Mi se ne zalićemo. Triput meri, jednom seci, govorila je moja krojačica, a vidim da se njene izreke drže i mnogo veći stručnjaci. Dok vaganje traje, narod pešači, s jedne na drugu obalu stiže lagano, ali zato je zdraviji, i  čini mi se, sve ćutljiviji. Dig’o ruke.

Prati dešavanja oko (ne)uvođenja sankcija Rusiji, koliko će nam to pogoršati život, kako će nam se investiciona ulaganja srozati, kako nam MMF neće odobriti još jedno u nizu zaduženja koje nam se predstavlja kao poklon, a ne dug. A Vrežinski most zatvoren pre Ukrajinskog rata, pokretno stepenište u centru Niša, takođe, ne radi još pre Ukrajinskog rata, akva park kod Niške Banje planiran i obećavan mnogo pre najnovijeg rata, a deca otišla u Nemačku, Norvešku, na Island, odavno. Otuda ćutanje.

 

Veče i mrzitelji drveća

Perionicu automobila pretvaraju u kafić. To primećujem dok se uveče vraćam iz kupovine. Veliko stablo raskošne žalosne vrbe posečeno do korena. Rasla je na javnoj površini. Nije ugrožavala imovinu vlasnika budućeg kafića niti bilo čiji mir. Ipak, neko je procenio da vrba i njena krošnja remete pogled na parkiralište i asfalt. Ređaju plastične žardinjere oko bašte (smešnog li i neadekvatnog izraza za prostor bez žive biljke) i u njih trpaju veštačke puzavice i filadendrone.

Kome uputiti žalbu zbog posečenog drveta? Postoji li, uopšte, gradska služba koja će ozbiljno odreagovati i sankcionisati mrzitelja drveća? Ili samo postoje oni koji će biti ućutkani besplatnim kafama i pićima u budućim kafićima. J…š vrbu, plastični filadendron ne mora da se zaliva.

 

U susret mi trči Sokrat i maše repom. On još uvek veruje ljudima. Onaj pravi Sokrat, filozof, sumnjao je u ljudske vrline i dobro. Preispitivao ih je u čuvenim dijalozima kroz bezbroj pitanja. Želeo je da podstakne na razmišljanje, na istinski uvid u problematiku.

Daleko je ovo veče od antičke zaokupljenosti vrlinama. Postali smo anestezirani na glupost, bahatost, bezakonje. Ne tiče nas se vrba. Ravnodušno zaobilazimo most. Pomirljivo i bez gorčine primamo vest od naše ćerke da od sutra radi za američku kompaniju. Sa srednjom školom.  Fakultetsku diplomu penjemo na vrh plakara.

Tonemo u san. Svi.