Staza

Kada čujemo reč staza, pomislim najčešće na šumsku, zemljanu, parkovsku. I ko zna koliko sve staza ima, dugačkih, kratkih, prohodnih, neprohodnih. Ali, jedna staza se u našem gradu posebno izdvojila, da ne kažem nametnula. Biciklistička.

Ta staza postojala je na niškom Bulevaru Nemanjića, obeležena, ali nije služila nameni. Koristili su je pešaci, a na nekim delovima parkirala su se vozila. Navika i nemar su učinili svoje, tako da su građani i zaboravili da na tom delu uopšte postoji  biciklistička staza.

A onda, da li zbog zahteva biciklista ili stambenih zajednica, ili ničim izazvanom odlukom gradskih vlasti, krenulo se u uređenje staze. Ako je i pred izbore, neka je! Samo nek se nešto pomera na bolje.

Ipak, i staza je izazvala podeljene reakcije javnosti, odnosno nevericu. Da li su mašine tu da nešto omoguće ili da spreče? U poslednje vreme, utisak je da čim se građevinske mašine pojave negde, kod građana to izaziva bojazan. Nešto će se zabraniti ili će se izgraditi nešto što nije u javnom interesu, odnosno što će dodatno iskomplikovati svakodnevicu građana.

Da li se radi o stazi ili još jednom ćorsokaku?

Neverice i nedoumice su ostavljene za neku drugu priliku, izvođači su uradili ono što je dogovoreno. Staza je vraćena biciklistima. Pešaci su izgubili prostor za šetnju na koji su navikli, ali trotoar je tu.

A vozači? Vozači će morati da potraže druga mesta za parkiranje. Nezadovoljni su. U koji (ćor)sokak da uteraju sada svoje četvorotočkaše? Većina njih i stanuju tu. Reakcija opravdana, nisu oni protiv biciklističke staze, nego s pravom zahtevaju parking mesta. Problem parkiranja koji je akutan u ovom delu grada, potenciran je potezom kojim se, siguran sam, htelo rešavanje jednog drugog problema.

Zašto jednom ne napravismo stazu, a da ne upadosmo u ćorsokak? 

Oni što su sačuvali moć da i dalje vide šumu, a ne samo drvo, rekli bi: biće tako kad neko ozbiljno i sistemski sagleda grad i njegove potrebe kao celinu. Da svako, bio on roditelj trogodišnjeg klinca, ili tek stasali zaljubljenik skejt borda, umorni penzioner željan mirne klupe, prezaposleni korisnik automobila ili novopečeni vlasnik bicikla, dakle da svako dobije svoje parče urbanog komfora i ugodnosti. 

Oni, međutim, što im je drvo i dalje bliže i važnije od šume, a što sebe nazivaju praktičarima, zaključiće: Staza je staza i nek je dobrodošla, makar i u predizbornom terminu. 

A teoretičari će uvek pronaći neki ćorsokak. Tek da im ne bude sve potaman, oceniće oni.