Stepenice

Po ko zna koji put najavljeno je puštanje u rad pokretnih stepenica na ulazu u Podzemni prolaz u centru Niša. Pitam se zašto je to vest.

Ulaz u Podzemni prolaz je moguć i običnim stepenicama, radnje i prolaz dostupni su pešacima. To je tako duže od 25 godina. Samo što je nekad frekvencija pešaka bila mnogo veća. 

Prvo, to je bio jedini način da se  „pređe” ulica Milojka Lešjanina. Pešački prelaz sa semaforima je napravljen krajem prve dekade 2000-tih, te je to uticalo na brojnost korisnika stepenica. Takođe, nekad su butici i prodavnice u Podzemnom bile vrlo atraktivne, ljudi su hrlili ka njima. A onda su se preorijentisali na takozvane šoping molove.

Značaj pokretnih stepenica ka Podzemnom prolazu opravdano je počeo da opada i to je postala realnost. Međutim, ne znam iz kog razloga su ove stepenice ponovo postale aktuelne. Ko se tome dosetio i kome je to u interesu?

Ko je koga tu naveo u zamku. Vlast. Javnost. Mediji. Administracija. Izvođači. To su samo, čini mi se, neki od aktera. Ali nisu samo oni. Pokušaću da rasčlanim ulogu svakog od ovih činilaca.

Vlasti je u interesu, a i u obavezi, da ako već postoje pokretne stepenice, da budu u funkciji. Naravno, ako su sredstva za te namene planirana.

Javnost ima pravo da očekuje  da pokretne stepenice rade, a ako ne rade da budu efikasno popravljene.

Mediji da blagovremeno i tačno informišu o (ne)radu pokretnog stepeništa.

Administracija da sprovede propisima predviđen postupak pokrenut od nadležnih (za stepenice).

Izvođači da urade posao na način i u rokovima na koji su se obavezali.

Stičem utisak da niko od pobrojanih aktera nije doras’o svojoj ulozi. Potpuno su obesmislili značaj pokretnih stepenica do mere da je građanima sada potpuno svejedno da li one rade ili ne. Mislim da većina njih neće ni primetiti ako konačno i prorade. Najverovatnije je da će kod dobrog broja njih izazvati revolt te će nastaviti on the foot, što bi rekli Englezi, da silaze u Podzemni prolaz.

Pokretno stepenište na ulazu u niški Podzemni prolaz će proraditi. Nakon skoro tri decenije od otvaranja Podzemnog. To je vest! Da li da se radujemo ili da besnimo? Oni kojima su davno bile neophodne, možda su se već preselili u neke nebeske prostore gde im ta vrsta tehničkog izuma nije potrebna. Oni koji i dalje žive ovozemaljsku stvarnost, pre bi, verujem, organizovali sečenje vrpce i otkrivanje spomenika u vidu nepokretnog stepeništa. Kome? Našoj kolektivnoj i višedecenijskoj nesposobnosti.