Vraćanje sopstvenog identiteta

Mnogi ljudi o sebi misle loše i veruju da su ono što su naučili o sebi. Vrlo često su takva verovanja određena vaspitanjem. Većina ljudi na ovoj planeti o sebi misli da su samo „mali ljudi” koji „ništa ne mogu” i kojima je „suđen” ovakav ili onakav život. Ipak, čovekovo verovanje određuje i njegove domete. Ukoliko veruje da nešto ne može, onda to neće ni moći. Međutim, ako promeni vlastita uverenja, bez obzira na mišljenje okoline, čovek može postići vrhunska dostignuća, što god to za njega značilo. Međutim, svako ko ne zna ko je, nije u stanju da samostalno kreira vlastiti život pa robuje sistemu.

Isceljivanje = celovitost

Gubitak vlastitog identiteta je temeljna posledica traumatskog iskustva. Izgubljeni identitet ne mora biti izgubljen zauvek, a svi ljudi koji teže duhovnom razvoju moraće poraditi na izgubljenim aspektima vlastite osobenosti, odnosno duše.

Svako traumatsko iskustvo redovno prati gubitak identiteta jer pod uticajem stresa, šoka ili nasilja ljudi jednostavno izgube kontakt s esencijalnim ljudskim kvalitetama, ili svojom istinskim emocijama. Zato povratak izgubljenog identiteta predstavlja jedan od najvažnijih aspekata terapijskog procesa i nije moguće zaobići ga ukoliko želimo da naša terapija uspe.

Karl Gustav Jung zvao je ovaj proces individuacija, što za njega predstavlja povratak otcepljenih aspekata naše ličnosti i ostvareno psihološko jedinstvo ili celovitost. I sama reč isceljivanje ima u svome korenu upravo celovitost.

Često se možemo poistovećivati s negativnim emocionalnim aspektom duše nekog nama veoma bliskog, najčešće roditelja, kako bismo ostali povezani sa njim. Dakle, osoba, uglavnom dete, će zanemariti svoju slobodu i autonomiju, ne bi li ostala u odnosu povezanosti makar i na ovakav toksičan način.

Kompenzacija identiteta

Kao i svi ostali izvori ljudskih problema, gubljenje vlastitog identiteta počinje, naravno, unutar porodice i to već vrlo rano.

Gubitak identiteta nastavlja se tokom detetovog razvoja, odnosno tokom takozvanog „vaspitnog procesa”. Takav se proces uglavnom sastoji od prilagođavanja detetovog ponašanja društvenim normama, ali kako društvo u kome živimo po svim relevantnim pokazateljima nije zdravo, tako ovakvo prilagođavanje ne mora, i najčešće nije zdrav proces, pogotovo ako je uslovljeno roditeljskom ljubavlju.

Ukoliko dete zaključi da neće biti voljeno i prihvaćeno ako se ne prilagodi, tada ono odustaje od aspekata svoje ličnosti koji roditeljima ili društvu nisu prihvatljivi. Ono ih gubi, otcepljuje, zaboravlja na njih i stvara takvu realnost u kojoj nema mesta za njegovo istinsko Ja.

Primarna čovekova potreba je da bude u odnosu, to jest da bude povezan s bliskim osobama. Takva povezanost ponekad je potpuno nezdrava ili toksična, ali bolja je bilo kakva povezanost nego nikakva. Kod toksične povezanosti redovno dolazi do gubitka identiteta – naime, jedan prirodan aspekt naše osobenosti ne može biti izražen jer vrsta povezanosti ne dozvoljava njegovu manifestaciju. Uslovljena ljubav kao da na određen način „zabranjuje” osobi da bude to što jeste, odnosno da izrazi neki prirodni, esencijalni deo sebe.

U pokušaju da svoju potrebu kompenzuje, osoba stvara zamenske identitete koji je nikada ne mogu ispuniti na način na koji je to moguće postići življenjem svog istinitog, autentičnog identiteta.

Ovakav gubitak identiteta najčešće ima za posledicu zavisnost od nekog negativnog, destruktivnog načina ispunjenja. Tako, na primer, osoba kojoj kao detetu nije bilo dozvoljeno da izrazi vlastitu volju, može da postane alkoholičar koji pod uticajem alkohola postaje nasilan, odnosno izražava svoju volju na način koji nije prirodan, jer poprima oblik iživljavanja nad drugima. Gubitak identiteta, dakle, stvara potrebu za kompenzacijom, ali takva kompenzacija se uglavnom ostvaruje na negativan način i u finalu nikada ne donosi prirodno zadovoljstvo.

Nasleđivanje tuđih frustracija

Prilikom identifikacije identifikovana osoba nasleđuje tuđa nepoželjna stanja. Na primer, dete ima majku koja je u identitetu žrtve i mučenika. Majka uglavnom potiskuje vlastitu ljutnju, misleći da ljutnja time ne postoji, međutim to nije istina.

Dete koje je snažno povezano s majkom suptilnim energetskim nitima može da izrazi ljutnju umesto nje, odnosno za nju. To znači da, osećajući u sebi stalnu ljutnju, dete može postati agresivna osoba a da agresija izvorno nema nikakve veze s njim, nego je nasleđena od roditelja – u ovom slučaju od majke koja je žrtva, ali vrlo često i od oca kao tiranina.

 

Skladne i funkcionalne porodice nisu unapred predodređene, sudbinski srećne ili nesrećne. One se stvaraju i na njima se radi. Nažalost, roditelji koji se oglušuju o bitne korake koji čine proces formiranja zdravih porodica mogućim, kasnije plaćaju ceh, i svaki naredni pokušaj da se stvari poprave daleko je teži od prethodnog. Dakle, radeći na sebi i promišljaću o sopstvenim osećanjima i reakcijama, ali i nasleđenim traumama, bliži smo raskidanju sa štetnim obrascima koji nam onemogućavaju celovito kvalitetne odnose sa drugima.