- Ko to tamo zeva - 30. May 2024
- Od juga Srbije do severa Švedske - 25. Mar 2024
- Zaplanje ili bujanje korova - 18. Aug 2023
(…) dužnost znači osećati ono što je
uzvišeno, voleti ono što je lepo (…)
Flober
„Ispod stene surove i sure”, pevao bi Branko Miljković o jednom prelepom i jednom od najzaostalijih predela u Srbiji. Ali, pesma je jedno (nešto nežno i čedno), a stvarnost je, često, savim drugo (surovo i mračno).
Istina, taj predeo ne spada u najsiromašnije opštine naše zemlje, ali im se poprilično približio. U kotlini između Suve planine i Babičke gore, udaljen od Niša dvadesetak kilometara, dug oko 40 kilometara, a širok četiri, obuhvata 34 sela. To je Zaplanje. O njemu je dr Dragoljub Simonović 1982. godine objavio knjigu, opisujući ga kao područje nesvakidašnje lepote kroz koje je prolazio Carigradski drum, nekada najznačajnija saobraćajnica na Balkanu. Ona je spajala Beograd sa Istanbulom, a građena je na temeljima rimskog vojnog puta Via Militaris. Zato ne čudi što su tu pronađeni predmeti sa urezanim ljudskim figurama iz 2. i 3. veka, kao i ostaci rimskih građevina. Danas ovde živi nešto više od 8000 stanovnika i predstavlja izrazito nerazvijeno područje. Stepen razvijenosti je, tvrde analitičari, manji od 60% republičkog proseka.
Iščekujući krilate autobuse
Pojedina sela su gotovo prazna, a i tamo, gde još živi poneko, svetla se rano gase, pa ukoliko se ovde neko zatekne u poznim, večernjim satima njega će pre doživeti kao nepriliku. Doduše, najveći deo seoskih puteva je asfaltiran, ali su asfaltirani i kilometri prilaza do objekata „uglednih” stranačkih likova. Ekonomski bum i zlatno doba o kome govore na kanalima sa nacionalnom frekvencijom ovde se manifestovao ukidanjem javnog autobuskog prevoza do mnogih sela. Meštani sada do prvih autobusa pešače, sa motkama (zlu ne trebalo), desetak i više kilometara. Kažu: to je dobro za zdravlje, jer ovde im na dohvat ruke nisu ni zdravstvene ambulante. Mire se, čini se, bez mnogo gorčine, sa svim što ih je snašlo. Pre više decenija, u ono „nerazvijeno doba” imali su prevoz do fabrika koje su radile, deca su se rađala i išla u škole koje su bile pune ko košnice, studenti su išli autobusima do niških fakulteta. Sad toga nema. Šta će im sve to kada proizvodnja letećih automobila samo što nije krenula u ovoj zemlji opustošenih i zaboravljenih sela.
Sada čovek može u tišini i miru da uživa u pogledu na nekada lepe i bogate kuće, a sada urasle u žbunje i travu. Ili da se divi arhitekturi zapuštene bogomolje, poput one u selu Ćelije, koja spada u najstarije u Srbiji, podignute u čast Sv. Arhangela Mihajla, a selu darivane kao poklon kralja Milana Obrenovića. Za njenu obnovu sada sakupljaju donacije novi paroh i dve volonterke. A tu su i potpuno prazne škole, ili one sa samo nekoliko učenika. Uostalom, političarima je stalo do obrazovanja samo kada im zatreba neka lažirana i na brzinu stečena dr ili mr titula. Oni nikako da shvate da je u korenu reči obrazovanje sadržano, ne samo znanje, već i ono što čini ljudski obraz: vaspitanje, dostojanstvo, poštenje…
U ovakvim uslovima ljudi prepušteni sebi, snalaze se kako znaju. Muškarac i žena, na primer, po mraku pešice krenuli iz Gadžinog Hana prema Nišu. Kažu, žena je u predinfarktnom stanju, a Hitna prezauzeta. Rešili, dakle, ljudi da prošetaju nekih dvadesetak kilometara?! Čudne neke sklonosti imaju ovi Zaplanjci. Možda su i zbog toga olako prihvatili da im niški Parking servis, koji je belom farbom išpartao ceo Niš da bi mogao da naplati svaki pedalj trotoara (dok pešački prelazi ostaju neobeleženi), bezočno otuđi nadimak Zaplanjca, najpoznatijeg izviđača iz srpskih ratova. Fotografija Dragutina Matića nekada je obišla svet, a danas vozila koja snimaju i kažnjavaju vlasnike nepropisno parkiranih vozila cinično su nazvana po njegovom nadimku – Oko sokolovo. Transformacija Oka sokolovog od hrabrog izviđača patriote do omraženog špijuna i potkazivača Nišlija!?
Oko sokolovo, koze i Branko
Šta reći o takvom patriotizmu i takvom slavljenju naše prošlosti? A šta reći o poštovanju naše kulturne baštine ako je roditeljska kuća u kojoj je nekada boravio, i u njoj pisao, jedan od najvećih srpskih i jugoslovenskih pesnika, Branko Miljković, danas prepuštena nemaru i kozama? Da li je onaj koji je u socijalizmu uznemiravao čuvare reda, uzvikujući: „Zašto u socijalizmu ubijaju pesnike?” mogao da nasluti da će i u naprednjačkoj Srbiji vladati sličan odnos prema kulturnim stvaraocima? Da je to znao, verovatno bi svojoj poznatoj pesmi Uzalud je budim, rezignirano dodao nastavak: Uzalud se trudim.
U Titovoj Jugoslaviji zaostali delovi zemlje naseljavani su političkim izbeglicama, pretežno, iz Albanije i taj deo zemlje dobio je status Autonomne pokrajine. Dok smo horski uzvikivali: Tito, partija, narod, armija, taj Tito i ta partija podeliše Jugoslaviju na šest republika, a Srbiju na centralnu i dve autonomne pokrajine. I danas dok arlaučemo da je ono što je već davno dato još uvek naše, neko u bescenje rasprodaje Srbiju i njene resurse. A da li iko pita šta će se u budućnosti dešavati sa našim a napuštenim delovima Srbije? S obzirom na to da nam istorija nikada nije bila učiteljica života jasno je šta je moguće očekivati od novokomponovanih patriota.
Ko to zna?
Već pominjani, Miljković bi rekao: pesma ostaje samo ako je ispevana na vreme. Ali u ovom vremenu „Isuviše je buke, otpada i pogrešaka”. (Miljković, 1972: 55) A Selimović bi dodao: „Nije čovek ono što misli, već ono što čini”. (M. Selimović, 1977: 166.). I „Nije baš normalan ko ostavi otadžbinu, a nije ni onaj ko u ovakvoj ostane.” (N. Ozimić, 2007: 67.) Ipak, i oni koje je ostave, stalno joj se vraćaju. Neki vikendom, neki u vreme godišnjih odmora, neki u sećanjima, ili snovima, a neki u pijanstvima, ludilu, ili samozaboravu… „Jer ljudi brže zaboravljaju smrt oca negoli gubitak otadžbine” (Makijaveli, 1964: 55.)
Mi, dakle, što osadosmo u otadžbini, ostadosmo da koračamo kroz trave zaplanjske i da tugujemo. I za one što ni stida ni srama nemaju. Jer mnogo je Zaplanja u Srbiji. Pomireni sa sveprisutnim bezumljem, bez ropca i glasa, tiho se gase ta naša zaplanja dok ih ljudski i stvarni korov pokriva. I pesma cvrčaka već zamire u daljini dok se cela Srbija polako pretvara u Zaplanje…