Želim da se nadam

Da li je samokontrola značajna personalna crta koja osobi obezbeđuje uspeh u veoma širokom spektru socijalnih ponašanja i koji su to problemi koji proističu iz slabe ili neadekvatne samoregulacije? Na ova pitanja pokušale su da odgovore autorke Aleksandra Kostić i Jasmina Nedeljković u knjizi „Socijalnopsihološki ishodi samokontrole”.

Imajući u vidu broj domena u kojima je bio potvrđen uticaj samokontrole, autorkama je bilo intrigantno razumeti prirodu uticaja ovog svojstva kroz relacije sa drugim psihološkim varijablama. Izabrane su sledeće varijable: karakteristike ličnosti, afektivna vezanost, vremenske perspektive, varijable blagostanja (pozitivnost, zadovoljstvo životom), nada, nerealni optimizam, način donošenja odluka, prokrastinacija, motiv postignuća i samo efikasnost.

Saberise.rs će objaviti neke delove ove zanimljive naučne studije koja se oslanja na ozbiljno višegodišnje istraživanje modela ponašanja ljudi kako u izolovanoj, tako i u socijalnoj situaciji. 

 

O nadi

Pored optimizma, nada je fenomen koji ima brojne pozitivne implikacije na razne aspekte ljudskog života. Zbog toga je važno proučiti prirodu ovog fenomena, kao i različite relacije nade i njenih mnogostrukih ishoda (Laranjeira & Querido, 2022).

Nada podstiče dobru adaptaciju, doživljaj blagostanja i bolji kvalitet života ljudi. Čak se ispostavlja da udružene snage nade i optimizma ostvaruju još jače efekte zajedničkog delovanja – znatno poboljšavaju prilagođavanje nepovoljnim životnim okolnostima i osnažuju izgradnju još svrsishodnijih reakcija (Schiavon, Marchetti, Gonçalves Gurgel, Busnello, & Reppold, 2017; Pleeging, Burger, & Van Exel, 2021).

U zavisnosti od toga koji se aspekt nade smatra centralnim i koja naučna disciplina razmatra ovaj fenomen (filozofija, teologija, psihologija), pred nama su različite definicije. Na primer, nada se nekada tretira kao nedovoljno istražena vrlina, koja se može razviti i kao svetovna i kao teološka (Milona, 2020). U svojoj knjizi, koju je posvetio psihoterapiji i razumevanju emocija, Zoran Milivojević (Milivojević, 2007) smatra da je nada osećanje koje se javlja čak i onda kada osoba zna da nema kontrolu nad događajima, ali, uprkos tome, nastavlja da veruje da će sve ići ka ispunjenju njene želje (Milivojević, 2007; Franceško, 2015). Autor pravi razliku između osoba koje imaju želju i aktivno teže da je zadovolje i osoba koje se nadaju da će njihova želja biti ispunjena zahvaljujući srećnim okolnostima. Prema mišljenju Milivojevića, procena nivoa zalaganja i truda da se želja ostvari daje fenomenu želje predznak aktivnosti i neodustajanja, dok se želji, čijem se ispunjenju samo nadamo, stavlja predznak pasivnosti. Osoba koja se nada pozitivnim ishodima, iako zna da se mogu pojaviti i negativni, daje uvek prednost očekivanju pozitivnih zbivanja. Iako je nekome potpuno jasno da angažovanjem sopstvenih snaga neće doći do željenog ishoda, preostaje mu da se nada da će se to kad-tad desiti. U međuvremenu, nadanje preuzima ulogu procesa koji osnažuje osobu i ublažava njenu frustraciju (Milivojević, 2007).

Snajderova knjiga Psihologija nade (The Psychology of Hope, Snyder, 1994) nudi zanimljive podatke o ličnim karakteristikama osoba sklonih nadanju. Naime, osobe sa ovom sklonošću poseduju širok spektar postavljenih ciljeva, snažnu volju da ih ostvare i sposobnost da smisle i primene različite strategije dolaska do svojih ciljeva. Po tome se, smatra Snajder, ove osobe razlikuju od velikog broja ljudi.

Analizirajući neke kliničke slučajeve, Snajder uočava da zanemarivanje, kao i zlostavljanje deteta, previsoka očekivanja roditelja i, generalno, loše roditeljstvo, onemogućavaju razvoj nade, snižavaju sposobnost postavljanja ciljeva i izgradnju mogućih strategija za dostizanje željenih ciljeva. Uveren u pozitivna dejstva fenomena nade, Snajder u svojoj knjizi pominje korisne načine da se ona izgradi.

Osoba koja se nada svakako očekuje pozitivan ishod, ali nije ubeđena da će se on zaista i dogoditi. Ipak, uprkos svojoj sumnji u mogućnost ostvarenja cilja, osoba je istrajno orijentisana prema cilju i ubeđena da je izabrala pravi put do njega. Aktivna je i uverena da raspolaže dovoljnim kapacitetima da proizvede određenu promenu i ima snažnu volju da to i ostvari.

Istraživanja (Long, Kim, Chen, Wilson, Worthington Jr, Vander, & Weele, 2020), koja su se bavila odnosom nade i zdravstvene dobrobiti, pokazala su da je viši nivo nade povezan sa boljim fizičkim zdravljem (manji broj hroničnih bolesti, manji rizik od smrti, izostanak problema sa spavanjem). Na planu psihičkog statusa, efekti višeg nivoa nade su bili, takođe, pozitivni. Ove osobe su bile zadovoljnije životom, imale su snažniji doživljaj blagostanja, bolje su podnosile stres i manje su jadikovale. Pozitivna vizija budućnosti uticala je na pozitivnu interpretaciju njihovih dnevnih događaja (Carver et al., 2010). U većini situacija, osećanje nade usmerava osobu ka budućnosti i poželjnim ishodima, što joj daje snagu i podstiče pozitivno razmišljanje o perspektivama. Nada može motivisati osobu da nešto preduzme, ali i da poveruje da će njene zamisli i planovi ipak biti ostvareni.

Ograničenje pozitivnog uticaja osećanja nade proizilazi iz razlike između pasivnog i aktivnog pristupanja ostvarenju želje, kako naglašava Milivojević (2007). On govori o razlici između adekvatne i neadekvatne nade. Kada se osoba angažuje i trudi da ostvari nešto što smatra vrednim, kada je pritom svesna da je preduzela sve što je mogla i da ishodi više ne zavise od nje, u njoj se budi adekvatno osećanje nade. Nasuprot tome, osećanje nade je neadekvatno ako se zasniva na želji koja ne podstiče aktivne pokušaje osobe da krene u susret ostvarenju, već se umesto toga osoba prepušta pasivnom iščekivanju ishoda i fatalističkoj orijentaciji. Neadekvatnom se može nazvati i ona nada koja je potpuno odvojena od stvarnih mogućnosti i ikakve verovatnoće da će se ostvariti ono što osoba želi.