Ženo, ti si sebi najveći Alkatraz

Jutro k’o svako jutro

Dakle, pometeno jutro. Čujem produžavaju niški bulevarski Alkatraz. Ma šta čujem. Vidim. Najpre su visoku metalnu ogradu postavili između dve bulevarske trake duž pijace „Boško Buha”. Onda su je, tu tamnu, mračnu, sumornu ogradu, razvukli prema blještavom plastičnom šoping centru. Od jutros zatvorske rešetke dele dve trake bulevara kod Trošarinske pijace.

Za majmune kakvi smo, samo je ograda rešenje. Ne zato što smo se mi vratili na nivo četvoronožnih poluinteligenata već zato što smo, u nameri da ne zagadimo sopstvenu pamet, tu istu pamet zatrli. Kako? Pristajanjem na sve. Na ove što nas tretiraju kao bezumne majmune koji će obezglavljeno srećni zbog kupljenih kilo paradajza i par ljutih papričica sa kesom jurnuti preko ulice i baciti se pod točkove gradskog autobusa. Ili ćemo deprimirano nesrećni iz šoping mola izaći bez ijedne nove kese i opet se bezumno baciti pod nečije točkove.

O brizi se tu radi i strepnji da ne pomahnitamo u suočavanju sa ulicom, saobraćajem, da ne prepoznamo pešački, da ne pomešamo crveno i zeleno na semaforu. Otuda divno, oplemenjujuće zatvorsko sivilo rešetaka. Čuvarka Alkatraza je zadovoljna. Njeni stražari je obaveštavaju da građani uredno zaobilaze rešetke. Tom zatvorskom pravilu, jedino se, ovih oktobarskih dana, odupire miris pečenih paprika. Širi se s jedne strane bulevara na drugu. Kroz rešetke.

 

Podne u kabini

U nameri da se oduprem zatvorskom sistemu, plitkoumno, ali provereno efikasno, potiskujem nezadovoljstvo odlaskom u kupovinu. Napolju kiši, temperatura jesenja, jutros po stoti put najavili da ćemo se smrzavati, ali popust na kupaće kostime me neodoljivo odvlači u kabinu. Probam donji deo bikinija, na njemu zaheftan gornji. On mi visi do kolena. Ne odustajem. Probam gornji deo, a spreda se oklembesile kupaće gaćice. Kako da zamislim sebe bez tih visuljaka. Prodavačica ne razume šta mi smeta. Zblanuto me gleda dok joj objašnjavam da želim istovremeno da probam i gornji i donji deo. Čitam joj iz pogleda pitanje: Ženo, zašto si nervozna toliko?

Ulazim u sledeću radnju. Kupiću bar naočare za sunce. Odabiram i probam. U ogledalu vidim papirnu etiketu koja mi prekriva nos i pola usana. Delujem samoj sebi smešno. Podižem etiketu i držim je preko čela. Zašto ove etikete kačite po sredini naočara, kako da procenim da li mi odgovaraju, pitam nezainteresovanu prodavačicu. Zbunjuje je moje pitanje. Vidim i ona bi mi rekla: Ženo, ne zanovetaj, tvoje pitanje je besmisleno.

Izlazim ubeđena da samo meni smeta zatvorska ograda, zaheftan bikini, etiketa preko nosa. Koliko nas uočava sve veći broj ograničenja i sve veću količinu ravnodušnosti koja nas okružuje? Ženo, ti si sebi najveći Alkatraz, zaključujem rezignirano.

 

Veče uz nešto na L

Librijum, leksilijum ili lozova? Ipak lozova i to crnogorska. Lakše se podnese pretnja hladnoćom, bojevim glavama, glađu… I progutaju srpski historijski uspesi dok svet tone u beznađe.

Od vesti da je naša glumičica udata za košarkaša oborila svet (čuj svet!?) najnovijom modnom kombinacijom do vesti da su u vili domaće folk dive svi zavijeni u crno i u velikoj žalosti zbog smrti čivave, na YouTube-u nalazim informaciju o Puzijadi u našoj prestonici.

Poznate i manje poznate mame pustile su svoje mališane, mlađe od godinu dana, da se takmiče u puženju organizovanom u nekom luksuznom beogradskom hotelu. Mame vrište i navijaju, skiče i skakuću (dok im sevaju razgolićeni silikonski dekoltei), a njihove bebe uplašenih okica puze i nemaju pojma šta se dešava. Ljupko osmehnute, profi našminkane za ovu priliku, mame ih mame nekom bebama dragom igračkom da dođu do cilja. Bebe, poput dresiranih kučića ili borbenih petlova, puze ka slatkišu, plišanoj igrački, maminom zagrljaju.

Učestvuju od malena u trci ka nečem opipljivom, odmah dostupnom. Dresiraju ih da reaguju na neposrednu i uočljivu korist. Da prestižu druge u osvajanju plišane igračke. Da se snalaze u preticanju drugih. I to brzinom, a ne idejom, kreativnošću, pameću.

 

Pravila Alkatraza. Lozovača deluje. U snu sam hrabra i nepokolebljiva. U stilu Pobesnelog Maksa uklanjam zatvorske rešetke sa niškog bulevara. Čujem urlike sa strane. Verujem, u snu, da su to povici podrške. Od naočara sa kojih mi preko nosa visi etiketa ne vidim dobro. Zaustavljam se i raspoznajem šta mi masa dovikuje: Ženo, mani se, pusti nas da spremamo ajvar!